Dragutin Topić, atletičar - Skok iznad kukavičjeg gnezda !

(Foto: mozzart sport)

Legendarni srpski skakač uvis odnedavno ponovo leti nebu pod oblake! Kao takmičar Partizana, Dragutin Topić je na poslednjem državnom šampionatu preskočio 228 cm (svetski rekord u konkurenciji veterana) i time stekao pravo da po šesti put učestvuje na Olimpijskim igrama!!!

Dojučerašnji sportski penzioner, nezaboravni skok je izveo u 42. godini života, čime je i definitivno obezbedio mesto u galeriji sportskih besmrtnika, ma kakav plasman ostvario na OI u Londonu.

Gladni senzacija i vesti koje razbijaju ustaljenu životnu kolotečinu, mediji su na sva zvona obavestili narod o spektakularnom povratku Velikog Topa! O Tantalovim mukama koje je preživeo zajedno sa suprugom Biljanom, koja će takođe nastupiti na Olimpijskim igrama u Londonu u disciplini troskok, ne rekoše gotovo ništa. Kao, na primer, da je veliki as, poput Džeka Nikolsona koji u antologijskom filmu "Let iznad kukavičjeg gnezda" simulira da gleda utakmicu na televizoru koga nema, zamišljao da ima letvicu ispred sebe i skakao u prazno.

A upravo brojne nedaće koje su fanatični supružnici prebrodili daju poseban pečat Dragutinovom podvigu.

I zato to nije samo ep o nesvakidašnjem rekordu, nego i priča o velikoj ljubavi dvoje sportista koji su, zaštićeni toplinom porodične tvrđave koju danonoćno obasjava lice šestogodišnje kćerkice Angeline, skupljali snagu i volju za realizaciju misije koju su mnogi okarakterisali kao nemoguću.

- Ponosan sam na to što sam uradio, jer najbolje znam koliko je bilo teško ostvariti taj podvig. Gotovo neshvatljivo je to, pogotovo ljudima iz mog sporta, pošto znaju da se s godinama dosta gubi na eksplozivnosti i brzini. Izgleda da je u mom slučaju taj gubitak bio minimalan – započinje Dragutin Topić razgovor za MOZZART Sport, dok njegova supruga Biljana i šestogodišnja kćerka Angelina pažljivo slušaju njegovu ispovest.

U kom trenutku ti je kliknulo da se boriš za London?

- Naglo sam prekinuo s treninzima i godinu i po dana nisam ništa radio. Stresovi su me ubijali i kako bih se opustio, odlučio sam da počnem rekreativno da "treniruckam" s Biljom. Ali pošto ja ne znam da "treniruckam", krenuo sam punom snagom. Delovalo mi je na početku utopijski, ali posle nekoliko meseci sam uvideo da je moj povratak na glavnu scenu izvodljiv.

Kada si preskočio prvu ozbiljnu visinu?

- U martu sam počeo da treniram, da bih krajem juna preskočio 221 cm, što je neki prvi svetski rekord za veterane. Posle 10 dana sam preleteo 222, pa 223, 224, s tim što sam posle svakog od tih skokova napadao 228. Na četiri takmičenja sam bio blizu i osećao sam da ću uspeti, samo ako me zdravlje posluži. Definitivno ne bih ništa uradio da nemam podršku stručnog medicinskog osoblja, pošto sam imao ozbiljne povrede tokom karijere koje nisam lečio kako je trebalo. Igrom slučaja sam upoznao vrhunske stručnjake i oni se sada brinu o mom zdravlju. To su naš dr Đurović i lekar nemačke fudbalske reprezentacije i Bajerna. Taj Nemac je "tata Brada", jer me je zajedno s jednim kolegom, što bi se narodski reklo, opravio.

Biljo, kako si odreagovala kad ti je muž saopštio da se vraća na zaletište?

- Ma nikad on nije skroz prekinuo s treninzima. Disciplinovan je, aktivan sportista 20 godina, 20 godina je na dijeti, njegov mozak ne zna da funkcioniše kao kod rekreativca...

- Bolje rečeno, kao kod nekog normalnog čoveka – nije odoleo Top, a da se ne našali na svoj račun.

- Dakle, čak i kad nije trenirao, pazio je šta jede i merio se svaki dan. Naprosto je tako dresiran. Zbog svega toga nije bilo problema da se brzo vrati u staru formu.

Biljana Topić (Foto: mozzart sport)

Da li si posumnjala da će preskočiti normu?

- Nisam, naravno. Na sreću ili žalost, zajedno smo 24 sata dnevno i videla sam koliko je posvećen realizaciji cilja koji je postavio pred sebe. A ono što njegovo telo nije bilo spremno da učini, nadomestio je njegov fanatizam u kombinaciji sa iskustvom. On će, za razliku od pojedinih sportista, uvek iz sebe izvući maksimum.

Jesi li se, s druge strane, malo zabrinula za sebe, pošto je pretila opasnost da tvojim treninzima pristupi malo komotnije?

- Ne, ne, nije tako bilo! Uvek je više pažnje posvećivao meni, nego sebi. Nekako se stalno događalo da, kad sam ja u odličnoj formi, on nije bio ili obrnuto. Verovatno je to neki balans među nama do koga dolazi slučajno. Uostalom, čim se lati nekog posla, on to radi punom snagom. To najbolje može da potvrdi talentovana Marija Vuković, devojka iz Crne Gore, juniorska svetska prvakinja u skoku uvis koju trenira.

Da li je bilo euforije, kako ste proslavili trenutak kad je Top preleteo famoznih 228 cm?

- Ništa posebno. Malo smo se isplakali od sreće i to je bilo to. Kasnije smo otišli u kafić "Korto" čiji je vlasnik jedan naš prijatelj i malo slavili s društvom.

Tope, kako si se ti osećao kad si posle istorijskog skoka video da letvica miruje?

- Verovao sam u to što radim, međutim, nekako je i meni samom to bilo iznenađenje. Pomešala su mi se osećanja i u trenutku su proradile emocije i to ne samo zbog tog skoka, nego zbog sećanja na sve proživljeno u proteklom periodu. Samo nas dvoje znamo muke kroz koje smo prošli. Sad, ne želim nikog da vređam, samo hoću da kažem kako je naš život obojen trzavicama i nije nimalo lak. Nakupi se tako dosta toga u čoveku, pa te zarad sporta emocije ponesu. A ovaj sport nam je više uzeo nego što nam je dao i ne može nikad da nam vrati ono što smo prošli u borbi za vrhunske rezultate.

Stiče se utisak da ste odavno prepušteni sami sebi. Jeste li imali od koga kakvu finansijsku podršku?

- Što se tiče Bilje, jedan deo troškova u poslednje vreme su joj pokrivali.

Treniramo u vrlo lošim uslovima. Ovde na Partizanovom stadionu ne postoji jama s peskom, staza je stara 30 godina i kao takva je pohabana, sunđera za skok uvis takođe nema. O hali u Novom Sadu bolje da i ne govorim. Tamo smo se oboje povredili baš kad je bilo najvažnije da budemo fit. Iz tih razloga sam prinuđen da treniram alternativnim metodama.

Kakve su to alternativne metode?

- Majstore, zamišljam da je letvica ispred mene, zaletim se i preskočim je!!! Kada to kažem strancima, jednostavno ne mogu da poveruju.

Onda bi garant preskočio dva i po metra kad bi imao uslove za rad kao atletičari u normalnom svetu?

- Jedno je sigurno - skočio bih više. Prvenstveno u vreme kad sam bio u najboljoj formi, između 22. i 25. godine života. E sad… Bili je ratovo, sankcija, zbog čega mi se nikako nije dalo da se poklope idealne okolnosti. A da jesu, mogao sam eventualno da oborim evropski rekord i napadnem svetski.

Šta očekuješ od nastupa na OI u Londonu?

- Ako nemam ciljeve, ne mogu da funkcionišem. Nikad nisam išao na takmičenje da bih izgubio, pa neću ni ovoga puta. Hoću da se pokažem u što boljem svetlu. Vidim da ima prostora da se nađem u finalu, ali nemam iluziju da mogu da uzmem medalju. Uz pomoć iskustva, dobrog zdravlja i lepog vremena mogao bih da budem dobro plasiran.

Daješ li Biljani više šansi za osvajanje medalje?

- I za nju važi: samo da joj bog da dobro zdravlje i biće u krugu favorita. Poslednje tri godine njena forma je na visokom nivou, bila je četvrta u Evropi i četvrta na svetu, dok je prošle godine bila 10. na oba ova takmičenja. Imali smo uspešne pripreme tokom septembra, oktobra, novembra i decembra, da bi nam se dogodio veliki peh po povratku u Srbiju. Jednostavno, nismo imali gde da treniramo i došlo je do nezgodne povrede. Mnogo bih žalio ako bi otišla u penziju, a da ne skoči svoj maksimum, što nam je i cilj.

Biljana, postojala je mogućnost da ne otputuješ na OI. Šta se dogodilo?

- Došlo je do nekih, kako bih ih nazvala, birokratskih problema. Reč je o stvarima izvan procesa treninga na koje nismo mogli da utičemo. Igrali smo se malo gluvih telefona, spolja je sve izgledalo OK, dok je realizacija malo zastala. Na kraju smo seli za sto s ljudima iz Saveza i Olimpijskog komiteta i rešili probleme koje je trebalo rešiti znatno ranije.

Angelina Topić i Biljana Topić (Foto: mozzart sport)

S kakvim ambicijama iščekuješ prvi skok u Londonu i koliko se baviš konkurencijom?

- Sve zavisi od mene i mog nastupa i ne mogu da se uzdam da će rivalke imati loš dan. Koncentrisana sam maksimalno na ono što mogu da uradim i nadam se najboljem.

Posle svega što ste preživeli u dosadašnjoj karijeri, da li bi dozvolila Angelini da krene vašim putem?

- Dobre predispozicije ima. Usmerićemo je ka atletici, s tim što će biti pod našom kontrolom. To znači da joj nećemo dozvoliti da uči na svojim greškama kao što su radili njeni roditelji. Ko zna, možda će pokazati talenat za neki drugi sport, za šta će takođe dobiti našu podršku.

Postoji li u vašim životima termin slobodno vreme i kako ga koristite?

- Oboje smo veliki profesionalci, tako da nam je i slobodno vreme u funkciji atletike. Stalno strogo pazimo šta ćemo jesti, kad ćemo leći, itd.Kad već pominješ hranu, od čega se sastoje vaši obroci?

- Trudimo se da se hranimo zdravo. Srećom, ono što jedemo lagano se priprema, nema sarmi i tako tih specijaliteta, a-ha-ha. Uglavnom je to grilovano povrće, meso i voće. S vremenom smo se navikli na taj režim ishrane, tako da nam i ne prija ništa drugo. Kad Dragutin nije trenirao dva meseca, jeo je samo neke kobasice, slaninu, sarmu. Na kraju mu se smučilo.

Tope, koliko je teško živeti život praktično bez vremena za dokolicu?

- U poslednje tri godine, dva meseca smo proveli u Beogradu, sve ostalo van, jer ovde nemamo nikakve uslove za rad. Ako ne odemo nigde, onda se preselimo u Kragujevac ili Bar.

Vi ste pravi sportski čergari!

- Upravo to i žalosno je što je tako. Muka nam je više od hotela i iznajmljenih stanova. Željan sam kuće i svog deteta koje iz finansijskih razloga ne možemo uvek da povedemo sa sobom, pošto u tom slučaju na put mora da krene i moja tašta, a to iziskuje nove troškove. Sve češće mi nedostaje više druženja s prijateljima s kojima se sastajem u kafiću "Korto". O broju slava, svadbi i rođendana na koje nismo išli da i ne govorim. To ne može niko da nam vrati. Ali dobro. Rešio sam da treniram do marta sledeće godine i PE u dvorani, gde mislim da mogu da uzmem medalju, posle čega bih stavio tačku na karijeru.

(Foto: mozzart sport)

Biljana, moraćeš i ti u penziju ranije ili kasnije. Šta planiraš da radiš, hoćeš li staviti u funkciju diplomu ekonomskog fakulteta?

- Još nisam konkretno razmišljala na tu temu, mada znam da to neće biti neki kancelarijski posao kao što sam to u mladosti planirala. Upisala sam postdiplomske studije i videćemo. Želja nam je da otvorimo sportsku akademiju za klince i imamo neku viziju kako bi to trebalo da izgleda.

Reklo bi se da ti je prof. dr Dragan Životić taličan, pošto si osvajao medalje kad god je bio blizu tebe?

- Na neki način jeste. Bio je selektor juniorske reprezentacije kad sam skočio svetski rekord i postao prveka Evrope. Imao je veliki udeo u tom uspehu. Znam koliko se borio za naš status, jer su tad seniori bili u prvom planu. Potom je imao veliku ulogu u mom kambeku atletici. Naime, 1998. prestao sam da treniram u Zvezdi i Žile me je pozvao u Partizan obećavajući bolje uslove. Već posle godinu i po dana na EP-u sam osvojio medalju i bio četvrti na SP-u. Po drugi put me vratio na zaletište kada me je pre nekoliko meseci pozvao da pojačam Partizan na državnom prvenstvu. Pritom me je uveravao da ima osećaj kako ću ispuniti normu za London. I osećaj ga nije prevario.

Jesi li zadovoljan kako su mediji ispratili tvoj podvig?

- Jesam, mada ja nisam tip koji voli da se previše eksponira. Kao vest u redu, međutim, ne vidim razlog da se razvlačim po nekim ženskim časopisima. Mnogo je onih koji trče sa intervjua na intervju, ali ako nisam našao sponzora za minulih 20 godina, neću ni sada u 41. Ipak, lepo je to propraćeno i u štampi i u elektronskim medijima. Rekao bih da su ljudi dočekali dobronamerno moj uspeh, doživeli su to kao nešto što vredi. Sve u svemu, čuda u zemlji Srbiji traju tri dana, baš kao i gluposti. Generalno, drago mi je zbog mog društva iz kafića što sam se ponovo našao u novinama, a-ha-ha.

izvor :