Aleksandar Međedović, direktor Frankfurtskog sajma za Tursku i predsednik Tursko-srpskog poslovnog saveta u Istanbulu - Ništa ne može da zameni razgovor uživo

Star je 41 godinu, a čini se da i poslovnog iskustva ima minimum isto toliko. Govori 11 jezika i snalazi se gde god da ga "bace". Iako ima prijatelje u gotovo svim zemljama sveta, ne podnosi Facebook, Twitter, niti bilo koju drugu društvenu mrežu. Kao da nije dovoljno nestvarno što čak 220 noći godišnje provede u hotelima

Duh deteta zarobljen u telu uspešnog poslovnog čoveka

Pun razigrane mašte, planova i želja da ih ostvari. Usred turskog poslovnog centra, u Istanbulu, ekipa Ekonom:easta nalazi se sa Aleksandrom Međedovićem, direktorom ispostave Frankfurtskog sajma u Istanbulu i predsedavajućim Tursko-srpskom poslovnog saveta. Nemački Srbin koji zastupa interese turske privrede na sajmovima i prema srpskoj privredi.

Dušom u Srbiji, iako tamo nikad nije živeo, poslovnom filozofijom u Nemačkoj. A živi u Turskoj. "Privremeno". Jer, pre 15 godina sleteo je u Istanbul samo nakratko. S 41 godinom čini se da ima poslovnog iskustva minimum isto toliko. Govori 11 jezika i snalazi se gde god da ga bace. Iako ima prijatelje u gotovo svim zemljama sveta, ne podnosi Facebook, Twitter, niti bilo koju drugu društvenu mrežu. Kao da nije dovoljno nestvarno što čak 220 noći godišnje provede u hotelima, sam insistira na "in vivo" komunikaciji. Skype, kaže, i ne zna da koristi. Veruje da je izvor takvog odnosa prema novim načinima komunikacije u njegovom poslu jer, smatra, ništa ne može da zameni "živi" susret. Sajmovi, rukovanja, "feel it, squeeze it, smell it" je njegova filozofija.

"Ništa ne može da zameni razgovor uživo", kaže Međedović tokom ručka sa ekipom Ekonom:easta u prestižnom restoranu s panoramskim pogledom na Bosfor.

Iako je rođen u Nemačkoj, srce mu je u Srbiji. To mu je, kaže, usadila majka, poreklom iz Vršca. Taj grad, osim Istanbula, smatra domom. Ima osećaj da se u Turskoj svet gradi svakog dana, potpuno ispočetka. Čar je u tome da je život u Turskoj potpuno drugačiji nego u bilo kojoj evropskoj metropoli, priča. Van posla, oseća se kao Banaćanin, dodaje uz osmeh. I to iako je samo deo detinjstva proveo u Vršcu, ali sad kao odrastao shvata šta za mladog čoveka znači provesti vreme na banatskoj tromeđi kultura.

Dok mu je Srbija ugradila povezanost s korenima, Nemačka ga je oblikovala kao radnog čoveka. Čini se kao da je Međedović od svih zemalja i kultura s kojima je imao dodira pokupio samo najbolje. Iz Srbije srčanost, iz Nemačke preciznost i poslovnost, iz Turske osećaj za diplomatiju i svesnost moći. Stalno na putu, barem jednom mesečno obiđe "rodne" Srbiju i Nemačku. Drugu poslovno, dok bi u Srbiji, kaže, mogao da provodi svaki vikend

Ultimativna želja

Međedović je predstavnik turskih privrednika koje vodi u svet na sajmove u nemačkoj organizaciji i predstavnik turskih privrednih interesa u Srbiji. Uz osmeh dodaje da ovo drugo važi "možda malo i u drugom pravcu". Kaže da je prva uloga sasvim prirodna imajući u vidu da je turska ekonomija postala moćna sila u prethodnih pet godina i da se turski proizvodi prodaju po celom svetu zahvaljujući sajmovima. Druga uloga, biti izabran kao stranac da zastupa turske interese prema inostranstvu, je nešto sasvim drugo. Smatra to velikim znakom poverenja i poštovanja i trudi se da uzvrati.

U Istanbul je došao iz Francuske, gde se školovao. Školovanje je počeo u Nemačkoj: političke nauke i španski jezik. Relativno brzo shvatio je da od toga nema ekonomske "vajde", pa se prebacuje na ekonomiju. U to vreme, dok čeka premeštaj, otvorila mu se mogućnost da radi u SAD u sajamskoj industriji. Ponudu prihvata i put ga, te 1992, odvodi preko okeana na dve godine. Zbog tog iskustva prekida studije, ali ne žali jer, kako kaže, 90 odsto onoga što danas zna je naučio za te "američke" dve godine rada. Ipak, prevladava želja da završi fakultet. Opet pakuje kofere da bi diplomu i dobio u Francuskoj, a odmah zatim i sledeći posao, opet u sajamskoj industriji. Upisao je i doktorske studije, međutim tad je shvatio da ceni Francusku, ali da je ne voli.

"Tako sam zamolio svoju firmu da me prebaci bilo gde", seća se Međedović.

I dok mašta o nekom Brazilu, Argentini i sličnim "egzotičnim mestima" dobija odgovor da može jedino u Tursku. I ta ponuda je bila egzotična jer u to vreme, seća se, Turska za njega nije postojala. U odluci ga je podržala majka koja je na poslu imala kolege turskog porekla, za koje je smatrala da su veoma dobri ljudi. "Kao svaka majka, želela je i ona da zna da sam na mestu gde će mi biti dobro", priča Međedović.

Istog vikenda je morao da odluči i tad se spakovao i došao. Kaže da se ne kaje, ali da ni u snu nije verovao da će tolike godine ostati tamo. U Tursku stiže, a da ne zna ni "dobar dan" na turskom, iako već tada odlično barata s deset drugih stranih jezika. "To je bio svestan izazov, nisam znao ni jezik, ni kulturu, ni okolinu", seća se Aleksandar.

Brzo je shvatio da to nije sredina za brzo učenje. I dok sada na tečnom turskom, kao maternjem, razgovara s konobarom, seća se kako je krenuo da upoznaje društvo i ekonomiju Turske. Kada je 2000. došao na čelo nemačkog sajma iz Frankfurta, Istanbul je već smatrao mestom gde mu je kuća. Kaže da ne živi tipičan život stranaca. U Istanbulu su, dodaje, svi isti u dnevnom saobraćaju, pa "letenju" nema mesta.

Za sada povezuje tursku i nemačku privredu ali, uprkos tome što poznaje mnoge ljude u vrhu srpske vlasti i privrede, prilika da radi za srpsku privredu još nije stigla. Ipak, otkriva to mu je to možda neka ultimativna želja. Ali samo ako bi mu taj izazov pružio stabilnost i perspektivu.

Kaže da se boji da zvaničnici u Srbiji nisu svesni sopstvene privredne moći koja postoji van Srbije, a koja bi joj donela dobro. Tako, 3.500 firmi u Nemačkoj je u vlasništvu Srba koji tamo hrane nemačke familije.

"Bojim se da Srbija i zvaničnici u dnevnim aktivnostima nemaju percepciju koliko moći Srbija ima van granica". Dodaje da je jedno od njegovih najvećih razočarenja činjenica da ne postoji percepcija Srbije u inostranstvu. "Ljudi u inostranstvu jednostavno ne znaju za Srbiju", kaže ogorčeno. "Mi smo napolju apsolutna nepoznanica", dodaje.

Najviše prijatelja i porodice ima, bez sumnje, u Srbiji. Generalno, ima ih po celom svetu. Tako mu se jednom, seća se, javio rukometaš iz Norveške, imenjak Aleksandar Međedović, iznerviran jer nije više mogao da prima njegove poruke na Facebooku.

Odrastao je s nemačkim i srpskim jezikom, ali isto tako govori engleski, francuski, španski, italijanski, ruski, turski, a nekako se snalazi na tri-četiri više. Nedostaje mu srpska dijaspora u Turskoj.

Radni dan mu je organizovan po nemačkoj disciplini. U slobodno vreme promoviše srpsko-turske ekonomske odnose. Tri puta nedeljno ide u teretanu, zbog bolnih leđa ali i forme. Nemačkom disciplinom uspeo je da za godinu dana smrša 33 kilograma, pa je tako završio i u rubrici "pre i posle" u jednim turskim dnevnim novinama. Jednostavno je, kaže, jeo samo pola onoga što bi poručio.

Neostvarena želja mu je da posluje u Srbiji, negde u nekom lepom kraju Banata, mašta da otvori fabriku nečega i da bude dobar poslodavac. Normalno, pod "pametnim" uslovima, dodaje. Važno bi mu bilo da napravi dobar sistem koji bi trajao posle njega. Uz smeh dodaje da je svestan da to zvuči kao nemačka reklama za kinder-jaje, dete traži od tate da mu donese nešto slatko, igračku i iznenađenje. "Ali to su tri želje odjednom, to ne može" odgovori otac. Kod Aleksandra Međedovića možda i može.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs