Jelena Genčić - Generali Žukov i Tolbuhin živeli su u našoj kući na Dedinju

(Jelena Genčić)

Išla sam u oglednu sportsku gimnaziju na Senjaku. Tamo sam upoznala Milana Muškatirovića i skoro svi učenici su kasnije postali reprezentativci. Bila sam golman rukometne reprezentacije i tajno sam išla sa reketom ispod jakne da igram tenis u novoformiranom klubu "Partizan" na Kalemegdanu jer je narod i dalje mislio da smo reakcija, počinje ispovest za "Blic nedelje" Jelena Genčić, višestruka prvakinja države u tenisu i reprezentativka u rukometu, rediteljka na televiziji i prvi trener Novaka Đokovića.

Deda Lazar
Moj deda Lazar Genčić studirao je medicinu u Beču, posle čega se vratio u domovinu i postao prvi srpski hirurg. Iz strahota Prvog svetskog rata izašao je kao priznati general Srpske vojske. Nikada nije razumeo ni prihvatio odluku njegovog sina, a mog oca Jovana da se 1920. godine u Beču oženi strankinjom Herminom. Pošto je diplomirao na muzičkom konzervatorijumu u Beču, on je prešao u katoličku veru i oženio se s mojom mamom Herminom. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Đorđe Genčić, inače rođeni brat dede Lazara, nije hteo da prihvati toliku bruku u familiji, pa je nekoliko puta dopisima opstruirao trajni boravak mojih roditelja u Beogradu. Policija mamu sprovede do Beča, a tata sedne u prvi voz i odmah za njom. Oni nisu hteli da se razdvajaju, pa su se na neko vreme skrasili u udžerici u Zemunu.

Kuća na Dedinju
Kako nam se uvećavala porodica, tako je i deda Lazar osećao sve veću obavezu prema unucima, pa je odlučio da nam sagradi kuću daleko od grada na tada pustom brdu zvanom Dedinje. Oko naše kuće bila su polja kukuruza, livade i lisice. Nije bilo kanalizacije, kao što i dan-danas imamo septičke jame u dvorištima. Deda Lazar je nagovorio ađutanta kralja Aleksandra da sagradi kuću do naše da ne bismo bili sami. Kasnije je i sam kralj Aleksandar napravio Beli dvor na Dedinju, pa su bogati industrijalci u njegovom komšiluku kupovali imanja uz obavezu da preko puta njih u kućicama stanuju zanatlije koje će održavati celo naselje.

Vojnička disciplina
Imala sam tri brata i tri sestre. Puno dvorište dece. Kada je deda bio u kući, svi smo mirno sedeli i nešto crtali. Ko je išao u školu pravio se da uči. Čim on na kapiju, mi juriš na poljanče u različite nestašluke kao što su preskakanje ograde ili veranje po drveću. Jednom nas je deda zatekao u ludorijama i od tada svakog jutra, bez obzira na godišnje doba i meteorološke prilike, bili smo obavezni da radimo fiskulturu koja je podrazumevala trčanje, par vežbi na razboju, veranje uz konopac i umivanje hladnom vodom. Iza toga deda bi sa nama pričao na francuskom i ruskom jeziku. Nikada nije ručao sa mojom majkom za istim stolom, ali je po Beogradu stalno pričao kako ima najbolju snaju na svetu. Kako je znao da se bliži Drugi svetski rat, nekoliko nedelja je dan i noć bez prestanka gradio betonsko sklonište u dvorištu naše kuće koje je na ulazu imalo dupla vrata teška skoro dvesta kilograma koja su služila za zatvaranje podmornica. U zoru 6. aprila 1941. godine pala je bomba na petnaest metara od skloništa i geleri su razbili sve prozore i vrata na kući. Dedin predosećaj i upornost spasli su nam živote. Deda Lazar je umro 1942. godine boreći se protiv fašista, a mi smo i 1999. početak bombardovanja Srbije dočekali u dedinom skloništu.

Gestapo, Rusi
Kako su Nemci znali da mi je majka rođena Bečlijka, u našoj kući za vreme rata s nama je stanovalo i nekoliko oficira zloglasnog Gestapoa koji nijednog momenta nisu pretpostavljali da su se u našem skloništu krili ilegalci. Kasnije sam čula priče od Koče Popovića da je i sam Tito proveo nekoliko dana u deda Lazarevom arhitektonskom čudu. Iz poštovanja prema mami Hermini, Nemci nikada nisu sišli u to sklonište. Kada su Rusi umarširali u Beograd, generali Žukov i Tolbuhin smestili su se u našu kuću i njihova intendantska služba nam je napravila tortu. Za ratnu, izgladnelu decu to je bio neverovatan šok. Cičali smo od sreće. Mama Hermina je tih dana bila u podrumu jer nije znala srpski jezik. Kada su čuli da je Hermina rodila sedmoro dece, Žukov je insistirao da je upozna. Čestitao joj je na deci i rekao: "Da živite u Rusiji, bili biste odlikovani".

Partizani
Posle njih u našu kuću su se uselili partizani sa svojim porodicama. Oni su imali svoje magacine, a mi smo kupovali na tačkice. Skidali su nam slike sa zidova i nosili u muzeje. Mnogo godina kasnije, radeći kao rediteljka na televiziji Beograd snimali smo emisiju u depou Narodnog muzeja i tu sam zatekla slike moje tetke Ane Marinković. Kustos Nikola Kusovac mi je rekao da su te slike sada narodno vlasništvo i da mi reversi o oduzimanju koje sam sačuvala ništa ne vrede.

Sport
Moj brat Lazar bio je atletičar, a drugi brat Dragoljub biciklista. Obojica reprezentativci. Uvek sam bila muškobanjasta devojčica, pa sam bila golman u školskom fudbalskom timu. Mama Hermina je pravila krpenjače od čarapa pa smo jurcali za loptom po ceo dan. Nove vlasti su tenis smatrale buržujskim sportom, pa su svi predratni tereni bili namerno zapušteni. U najvećoj konspiraciji smo jedan od njih nasuli crnom šljakom i krijući se učili da igramo.

Tenis s Tuđmanom
Slikar Ivan Radović je formirao TK "Partizan" u kojem su igrali Koča Popović i Tito. General Bubanj je umro smečujući loptu na teniskom meču. Tuđman je bio predsednik Sportskog društva "Partizan" i stalno se hvalio da mu je najveći uspeh u tenisu pobeda nad Jelenom Genčić. Lagao je jer me u singlu nikad nije pobedio već samo jednom u dublu. Od kada je Tito u belim pantalonama s reketom u rukama 1949. godine osvanuo na naslovnoj stranici "Politike", što je organizovao izvesni Mastilović iz Ozne, mogli smo slobodno da se krećemo po Beogradu sa teniskom opremom u rukama. U leto 1957. godine bila sam već višestruka šampionka Jugoslavije u tenisu. Politička karijera mi se završila pre nego što je i počela jer sam se na trećem sastanku Omladinske organizacije Voždovca pohvalila da moja familija slavi slavu, pravoslavni i katolički Božić, veruje u Boga. Isterali su me istog momenta.

Studije
Tata je hteo da studiram medicinu jer su mi nudili stipendiju i čin u vojsci. Iz revolta sam upisala istoriju umetnosti i kada sam imala nekoliko ispita do kraja, general Korać mi posle partije tenisa kaže da su me upisali u tim koji će ići na edukaciju za rad na televiziji jer sam između ostalog bila članica "Kino-kluba" Beograd. Pred poslednji ispit me na rukometnoj utakmici u Osijeku protivnička igračica pogodi kopačkom u lice. Kada me je profesor Krnačarski video, samo je pitao: "Dete, je l’ dosta osmica?" Jedva sam mu odgovorila da je mnogo i on mi je dao devetku jer je i sam u mladosti bio sportista.

Televizija
U filmskom centru u Košutnjaku su formirali Višu filmsku školu koja je kasnije postala FDU. Bili smo prvi polaznici i bez prestanka smo učili sve o televiziji koja je tada bila potpuno novi medij. Išli smo u Rim na praksu. Minja Dedić nas je predvodio u studiju na beogradskom Sajmu. Uz Slavu Ravasija sam mnogo naučila u umetničkoj redakciji Televizije Beograd. Kolega mi je bio Zdravko Šotra. Mnogo smo probali drame uživo, koje smo emitovali posle "Drugog dnevnika". Jednom nam je nova čistačica pokupila sve pisane podsetnike i morali smo sve instrukcije iz glave da govorimo kamermanima. Čista improvizacija. Kasnije sam godinama radila u redakciji Obrazovnog programa.

Avantura u Brazilu
Kao savezni kapiten ženske teniske reprezentacije SFRJ, bila sam sa Mimom Jaušovec i Sabrinom Goleš u polufinalu Federation cup u Brazilu 1984. godine. U Sao Paulu je Mima Jaušovec imala meč loptu protiv Jane Novotne, reprezentativke Čehoslovačke, ali nije uspela da pobedi. Tada je najboljih šesnaest reprezentacija na jednom mestu turnirski odlučivalo o pobedniku Fed cup, a ja sam bila prijavljena kao rezervna igračica jer Teniski savez nije imao dovoljno para da pošalje u Brazil još jednu igračicu. Da bismo stigle na Olimpijske igre u Los Anđelesu, morale smo da letimo iz Sao Paola u Madrid, iz Madrida u London, gde nas je čekao let za Beograd. Čim smo sleteli u Beograd, čekao nas je čarter let za Los Anđeles. Danima nisam mogla da naviknem organizam da spava noću i da jede u vreme obroka. Bila sam kao zombi.

Navratilova
U Čehoslovačkoj sam takođe predvodila SFRJ tenisku žensku reprezentaciju u pohodu na Fed cup. Ispale smo u osmini finala, ali mi je na terenu prišla majka Martine Navratilove i rekla mi da neverovatno ličim na njenu ćerku. Rekla sam joj da sam dvadeset godina starija od njene ćerke i smejale smo se pola sata. Martina je moja odlična prijateljica.

Novak Đoković
Radoznali šestogodišnji klinja pored ograde teniskog kampa na Kopaoniku koji je dva dana gledao treninge njegovih vršnjaka bio je mnogo sladak, ali nekako povučen. Samo mi je rekao da se zove Novak Đoković. Malo sam ga ohrabrila da nam se pridruži i od prvog momenta upijao je svaku moju reč kao da mu od nje život zavisi. Po kretanju, osećaju za prostor i odlučnosti, videla sam da nosi dar od boga i odmah razgovarala s njegovim ocem koji je imao kafić preko puta kampa u kojem smo trenirali. Predložila sam mu da individualno radimo jer je Novak jako talentovan. Otac je pristao i narednih pet godina Novak je otkrivao tenis i sebe kao sportskim okolnostima. Puštala sam mu Betovena i Vivaldija, terala ga da čita, učila ga da novac nikada ne sme da mu bude glavni motiv za igranje tenisa. Vežbali smo kako će da podigne prvi grand slam pehar, kako da se ponaša na turnirima. Insistirala sam da igra jednoručni bekhend, ali mi je on jednog dana prišao i rekao da sa dve ruke može jače i preciznije da odigra taj udarac. Probali smo i on se nasmejao i uzviknuo "ura". Kao klinac je stalno pevao i igrao, ali je malo pričao. Bio je veselo dete i uvek je znao šta hoće. Kasnije je otišao u kamp Nikole Pilića i sada je treći igrač na svetu. Nije me obišao godinu dana, ali shvatam da ima ogromne obaveze. On je sada svetska zvezda.

Monika i Ivanišević
Devojčicu koja je bila jedva viša od mreže naučila sam sve o tenisu. Njen otac Karolj je bio uporan i prisustvovao bukvalno svakom treningu. Otišla je u SAD bez pozdrava, ali mi je bilo drago kada je godinama bila broj jedan ženskog tenisa. Nju i Gorana Ivaniševića sam vodila četiri godine po turnirima. Goran jeste bio nemirno dete, ali je kod mene na treninzima bio umiljat kao mače. Oboje imaju svetske karijere.

Aleksa Bućan
Devetogodišnji dečak Aleksa Bućan s kojim sada radim je sušta suprotnost Novaku Đokoviću kada je bio u tom uzrastu. Aleksa je plavokos i non-stop nešto priča, ali je jednako talentovan kao što je bio Nole. Skoro mi je od prvih zarađenih para u životu jer je čistio kuću u kojoj živi sa roditeljima kupio kutiju novih loptica. Sve upija i voli da igra što je najvažnije.

Porodica
Nikada se nisam udavala iako sam nekoliko puta u životu jako volela. Prosto nikada nisam imala potrebe da se vežem za nekog jer mi je familija brojna. Moja braća i sestre imaju puno dece i unučića i jako smo srećni.

Lična karta
Jelena Genčić je rođena 1936. godine u Beogradu. Bila je višestruka prvakinja države u tenisu i reprezentativka u rukometu. Završila je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radila je kao rediteljka u Televiziji Beograd. Bila je savezni kapiten ženske teniske reprezentacije SFRJ. Bila je prvi trener Novaku Đokoviću, Moniki Seleš i Goranu Ivaniševiću. Još uvek drži treninge najmlađim teniserima.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 03.05.09)