Vladimir Kuzmanović: Donu Nelsonu se svideo moj CV, ali je Dalas ipak doveo Rigodoa!

Vladimira Kuzmanovića navijači Crvene zvezde pamte kao člana genaracije koja je osvojila poslednju košarkašku titulu, 1998. godine, a poznato je da je rođeni Beograđanin osvajao pehare gotovo u svim klubovima u kojim je igrao. Čuveni bek, sada stručni konsultant u evroligaškim mečevima, bio je gost MOZZART Sporta u rubrici "Moja priča", gde je

Shvatio sam da sam postao igrač kada...

"Sećam se tačno trenutka kada mi je takva misao prošla kroz glavu. Poziv Miroslava Mute Nikolića iz BFC Beočina značio je da je neko registrovao moj talenat, odnosno bio spreman da mi pruži šansu da ga do kraja razvijem i da ga iskoristi za timske potrebe. Imao sam 23 godine, pri kraju ugovora s OKK Beogradom i ozbiljno zapitan gde ću i šta ću dalje sa svojom karijerom. Jedan razgovor je promenio sve".

Najponosniji u karijeri sam bio...

"Ima nekoliko takvih momenata, podjednako važnih i dragih. Prvi je meč na kome je mene, klinca iz OKK Beograda, čuvao ni manje ni više nego legendarni Dražen Praja Dalipagić, u to vreme košarkaš Crvene zvezde. Posle sam sa crveno-belima, u sezoni 1997/1998, osvojio prvu titulu. Ponosim se i zvanjem najboljeg igrača završnog turnira FIBA Evročelendž kupa 2005, jer sam ga zaslužio sa 34 leta u dresu Asesofta. Kao prvi, nije nemoguće i poslednji, igrač jedne rumunske ekipe. Konačno, pre desetak dana sam ponovo pobedio sebe i prirodu uzevši bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu za veterane".

Hteo sam da ostavim košarku kada...

"Nikada nisam krizirao zbog nepravdi, povreda i sličnih stvari. Samo dva puta u karijeri, iz drugih jačih razloga, nije mi bilo do košarke. Prvo kada je ubijen Haris Brkić, a drugi put kada je tragično i prerano "otišao" Rumun Toni Alekse. Mnogo sam voleo i poštovao dvojicu kolega, zbog čega mi je određeni period posle njihovih smrti sve bilo besmisleno, čak i bavljenje sportom koji toliko volim".

Nikome još nisam rekao, ali...

"Malo ljudi zna, a s medijima to nikada nisam podelio, da se zahvaljujući našem NBA treneru Igoru Kokoškovu moj CV početkom dvehiljaditih našao na stolu Dona Nelsona, čija se reč tada najviše slušala u Dalasu. Bili su, kažu, prilično zainteresovani da me dovedu u Maverikse, ali su na kraju prednost ipak dali poznatijem Francuzu Antoanu Rigodou. Tako je propala moja velika šansa za transfer u NBA, pre nego što je rušenje barijera između evropske i američke košarke isprovociralo veliki talas Evropljana u najjačoj ligi sveta. Da sam otišao nastavio bih tamo gde su stali Divac, Paspalj i Danilović".

Jedino žalim što...

"Žalim samo zbog dve stvari u karijeri. Krivo mi je što je BFC Beočin u sezoni 1995/1996. ispustio vođstvo od 2:0 u finalnoj plej-of seriji i sa tri vezana poraza od Partizana izgubio već viđenu titulu. Da nesreća bude veća, tom prilikom sam slomio stopalo i ostao bez očekivanog debija u reprezentaciji. Što kažu stariji, nevolja nikad ne dolazi sama".

Da sam mogao da promenim nešto u igri, promenio bih...

"S ove vremenske distance vidim da je trebalo više da uživam u košarci. Za svoj groš. Umesto što sam onoliko radio za druge. Ne bih bio sebičan, jer nisam tog karaktera, ali manje bih bio u funkciji saigrača i na raspolaganju trenerima, a više bih radio za svoju "stvar". Bolje su prošli oni koji su se tako ponašali".

Da mogu da vratim vreme...

"Izabrao bih fudbal, zapravo nastavio bih da ga igram u Beogradu s Karaburme. I možda jednog dana stigao do Premijer lige, ko zna. Bio sam bolji fudbaler nego košarkaš u trenutku kada sam birao sport za sebe".

Četiri reči koje govore sve o meni...

"Stajem u čuveni stih 'biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj'. Hvala Canetu iz Partibejkersa na jednoj životnoj filozofiji i pogledu na svet", zaključio je Vlada Kuzmanović.

Izvor: