Jedine seoske novine u Srbiji - Medijske avanture, prekucavanja i prelomi pored štale Momčila Srećkovića Mocija

(Momčilo Srećković)

Moci je unikat našeg novinarstva, srpska reinkarnacija piskarala iz Tenesija Marka Tvena, koji se naselio kraj Obrenovca, zadnja pošta Zabrežje. Momčilo Srećković Moci ipak nije tabloidni revolveraš, koji perom upucava svoje žrtve, ali ume i te kako da raspali u svojim komentarima po ovoj našoj bednoj svakodnevici. Potom u svoje novine stavi i kratku romantičnu priču o starom, balkanskom govečetu i njegovom uticaju na ekonomski razvoj Srbije, ali nikako ne zaboravlja na budućnost, pa plasira analizu o mogućnosti uvođenja elektronike u muži krava.

Uvedite, braćo seljaci, električnog pastira u srpske štale, preporučuje Moci. Robot će da čuva i hrani stoku, onda će da ih pomuze. Ali džaba robotika, kad nema ko da kupi mleko.

Šezdesetpetogodišnji Moci u nekoj drugoj zemlji bi možda bio medijski bos, kreirao bi javno mnjenje, smenjivao i postavljao vlade, ali čovek neće da mrdne iz svog sela. Kaže da sunce najlepše sija baš iznad njegove avlije, ima valjda nekakav magijski uticaj nad Zabrežjem. Vlasnik, glavni i odgovorni urednik, izdavač i novinar jedinih seoskih novina u Srbiji, čeka me ispred svoje redakcije. Na ulazu piše "Zabreške novine". Susedna prostorija je štala u kojoj lenjo preživaju dve džinovske krave, terajući repom muve. Nešto dalje, čupave svinje mangulice, čije meso nema holesterol, valjaju se u blatu, ali čim Muci podigne glas, one ućute, stanu mirno, pa se taktički povuku…

Muku muči Moci sa svojom novinarskom avanturom bez presedana. Redakcija je tek nešto manja od garsonjere, nešto tešnja od sobička, smeštena na njegovom porodičnom imanju. Stare pisaće mašine, dva nova kompjutera, sovjetski fotoapart "smena", isečci iz novina kada je Moci bio mlad, kada je sa Zoranom Modlijem, Ivanom Bekjarevim i još nekolicinom entuzijasta pokrenuo "Studio B", pa mu je slavni Duško Radović, kao funkcioner udruženog rada i predsednik Zbora radnih ljudi, na grudi prikačio orden.

Muci ipak nije mogao bez dve stvari: bez Zabrežja i novinarstva. Gde će, takav kakav je, seljak čovek, da se guši u centru Beograda. Zato se vratio nazad, tamo gde pripada. Sam je sebe izbrisao iz etabliranog novinarstva i javnosti, prešao je u ilegalu, u anonimnost, pretvorivši se u "čudaka multipraktika", tamo daleko, u dubokoj provinciji, 25 kilometara od Beograda. Vlasnik novina, svinjar i humanista koji svakoj bebi u selu koja se rodi godinu dana dostavlja litar mleka besplatno, proglašen je za počasnog građanina Obrenovca.

Više od toga mu i ne treba. Osam sati sna, osam sati u štali, a onda osam sati rada na "Zabreškim novinama", prema Marksovoj filozofskoj životnoj satnici.

– Ja sam srećan čovek. Srećan što sam seljak i što radim nešto za svoje Zabrežje – priča seoski medijski mogul, a onda se, hiperaktivan i u šezdeset petoj, vraća na istoriju sela: tu je pre Prvog svetskog rata bila carinarnica, a prolazio je i voz koji je išao od Herceg Novog do Budimpešte. Kako na Savi nije bilo mosta, vagoni su iz šina prebacivani u šlepere kako bi prešli preko reke, a onda nastavljali za Peštu i Beč. U Zabrežju je i 1948. godine odigrana prva fudbalska utakmica pod reflektorima u staroj Jugoslaviji, igrali su "Drvodeljac" i "Partizan". Tada je za "Partizan" nastupio Stjepan Bobek. Bio je klinac i dao četiri gola.

I kako da se Moci mane novinarstva i potpuno posveti mangulicama, kada je u Zabrežju začeta i srpska diplomatija. Prota Mateja je baš iz sela poslao prvo diplomatsko pismo, pre 205 godina. Zar da takvo selo ostane bez svojih novina, jedinstvenih u zemlji? "Ovo su jedine srpske seoske novine" – to je slogan koji Muci raspaljuje u svakom broju na naslovnoj strani, kao zakletvu.

Sunce iznad Zabrežja kao da puni njegove unutrašnje solarne baterije i on ne posustaje. Nema spektakularne oglašivače, poput petrolejskih kompanija, mobilnih operatera ili farmaceutskih kompanija koje leče sve, od šuljeva do impotencije. U Mucijeve novine veruju "Foto Rajko" i staklobrusačka radnja familije Pantalović, inkubatori Stanković i "Srba remont"… To je mala ekipa malih privrednika koji grcaju u problemima kao Muci, ali se drže na okupu, kao seoski pokret otpora za očuvanje normalnosti koji traje već sedmu godinu.

Poput svakog gerilca, Moci svoje novine deli besplatno. Ali ne zapostavlja ni internacionalne veze. Poštom šalje svaki broj na adrese 52 ambasade u Beogradu. Neka svet čuje za Zabrežje, neka udahne malo od seoskog života koji ključa u "Zabreškim novinama", mesečniku koji se, kada nestane love, pretvara u tromesečnik.

Mardok iz Zabrežja nema para ni da plati internet. Nije konektovan na nove tehnologije, fotografije ne polira u fotošopu, ne krade tekstove od drugih, ne veruje u elektronske novine. Kao u stara, dobra vremena, prilozi mladih seoskih novinara koje podučava stižu poštom. Potom ih on prekucava i šalje u štampariju. Nova hartija, staromodni prelom, sočni tekstovi, siromašni oglašivači… To su jedine seoske novine.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 15.10.2012.)