Trampove carine i evropske kvote - Dvostruki udar na čelik iz smederevske železare

Carine na čelik i aluminijum koje su Sjedinjene Američke Države uvele celom svetu neće pogoditi Srbiju, zbog malog izvoza tih metala. Ipak, za kompanije koje izvoze to može biti značajan gubitak, smatra Bojan Stanić, zamenik direktora sektora za Strateške analize Privredne komore Srbije.

Srbija je prošle godine u svetu prodala 98.000 tona aluminijuma za 339 miliona dolara. Pritom, izvoz u SAD je iznosio svega 28,3 tone, što je 173 hiljade dolara. Domaće kompanije izvoze u zemlje Evropske unije kao što su Nemačka, Češka, Slovenija, Francuska, Italija, dok je znatno manji obim izvoza plasiran u zemlje okruženja poput BiH, Crne Gore i Severne Makedonije.

Srbija u Ameriku ne izvozi čelik, a u svetskoj proizvodnji čelika učestvuje sa manje od jedan odsto, što je na nivou statističke greške, ali smederevsku železaru carine i te kako mogu da zabole. Uostalom, ona se još nije oporavila od prethodnih Trumpovih carina zbog kojih je imala gubitak od oko 300 miliona evra i znatno je smanjila proizvodnju.

Kada je Trump u prethodnom mandatu uveo carine na evropski čelik i aluminijum, EU je 2019. godine, da bi zaštitila svoje čeličane od jeftinog čelika iz Kine, uvela kvote na čelik iz trećih zemalja, među kojima je i Srbija.

Sve treće zemlje su mogle da izvezu svega 3,3 miliona tona čelika. O koliko maloj kvoti je reč, govori podatak da je prethodne 2018. godine samo Srbija u EU izvezla milion tona čelika. A kvota na uvoz od 3,3 miliona tona bila je zajednička i odnosila se na sve treće zemlje, uključujući i Kinu, Indiju, Brazil, Ukrajinu, Koreju, Rusiju i Iran.

Tek su kvote kasnije povećavane, ali su na snazi već šest godina, a prošle godine su produžene do 2026. godine, što je maksimalni period primene zaštitne mere dozvoljen pravilima EU i Svetske trgovinske organizacije. Odluka je usledila nakon istrage, koju je zatražilo 14 država članica EU, a tokom koje je Evropska komisija zaključila da je zaštitna mera i dalje neophodna za sprečavanje ili otklanjanje ozbiljnih povreda industrije čelika u EU.

- Po toj analogiji, može se desiti da Srbija opet bude kolateralna šteta, i to u težem pogledu, jer se planira da carine u jednom momentu budu proširene i na veći broj privrednih grana - kaže Stanić i naglašava da su ovim kvotama narušeni sporazum o slobodnoj trgovini koji Srbija ima potpisan sa EU.

- Uprkos tome što je Bidenova administracija carine prema EU ukinula 2021. godine, kvote EU na uvoz čelika iz Srbije ostale su i dan danas na snazi - podseća Stanić.

Zanimljivo je to što evropski proizvođači čelika, odnosno njihovo udruženje Eurofer, nisu imali nikakav problem sa smederevskom železarom dok je bila u državnom vlasništvu, ali im nije prijalo kada je 2016. prešla u ruke kineskog HBIS-a. Tu su videli pretnju da Kina preko Srbije može da plasira jeftin čelik u EU. Čak su smederevsku čeličanu u jednom od svojih javnih negodovanja opisali kao kineskog trojanskog konja.

Čim je kineski HBIS preuzeo železaru u Smederevu, Eurofer je zatražio od Evropske komisije da evidentira uvoz čelika koji u EU stiže iz trećih zemalja. Posebno je bila apostrofirana železara u Smederevu, za koju su tvrdili da agresivno povećava izvoz. Za samo godinu dana izvoz u Evropu sa 700.000 dostigao je milion tona čelika.

Dok je čeličana bila u državnom vlasništvu, u Srbiji je proizvedeno oko 900.000 tona čelika.

Kinezi su uspeli da oporave proizvodnju, i već te 2016. godine HBIS je dostigao 1,2 miliona tona. Sledeće, 2017. godine proizvodnja je povećana na 1,5 miliona tona, pokazuju podaci iz finansijskih izveštaja. Kinezi su 2018. godine u Smederevu dostigli dva miliona tona čelika i približili se projektovanom kapacitetu železare od 2,2 miliona tona, koliko je proizvodio i američki US Steel kada je bio njen vlasnik.

Uvođenjem kvota počela je da opada proizvodnja, ali i dobit. Na primer, 2020, 2021. i 2022. godine proizvedeno je oko 1,1 milion tona godišnje, a 2023. proizvodnja je pala za 10 odsto na 982.686 tona.

Preduzeće je 2023. poslovnu godinu završilo sa gubitkom iz redovnog poslovanja u iznosu od 20 milijardi dinara. Prethodne godine gubitak je bio četiri milijarde dinara, a jedino je 2021. preduzeće imalo dobitak od 23,4 milijarde dinara zahvaljujući visokim cenama čelika. Inače, kineski HBIS je 2021. godine bio najveći izvoznik u Srbiji sa izvezenom robom u vrednosti 752,7 miliona evra. Za vreme korone je ugasio jednu peć u smederevskoj čeličani, koja je te godine ponovo pokrenuta.

Inače, akumulirani gubitak železare iz prethodnih godina već je 2023. dostigao 283 miliona evra, i to uprkos činjenici što su sa preuzimanjem železare Kinezi dobili proizvodnju čelika neopterećenu dugovima i što je država 2016. godine sve dugove preuzela na sebe. U to vreme akumulirani dugovi železare bili su na istom nivou kao danas i iznosili su oko 300 miliona evra.

To pokazuje koliko su kvote Evropske unije, koje važe i za Srbiju, veliki problem za Kineze u Smederevu i koliko opterećuju proizvodnju, ali i srpsku ekonomiju.

Komentarišući nove carine Donalda Trumpa, Stanić kaže da se svet kreće ka fragmentaciji globalne privrede, a protekcionizam se vraća na velika vrata. Time se smanjuju potencijali rasta, imajući u vidu da je svetska privreda decenijama rasla kroz slobodnu trgovinu.

Prema njegovim rečima, indirektni uticaj carina se vidi u pogledu porasta cena, troškova proizvodnje, pa će dodatno uticati na pad konkurentnosti evropske privrede, a onda se to odražava na pad ekonomske dinamike i pad tražnje za proizvodima i iz Srbije, s obzirom da je EU naše najznačajnije tržište za izvoz proizvoda.

- Usled slabije tražnje u EU, naša industrija neće moći da bazira svoj rast na izvozu u EU. Konkretno, prošle godine je zabeležen pad izvoza Srbije u Nemačku, a nemačke investicije u Srbiju su značajno smanjene. Srbija već beleži usporavanje ekonomske aktivnosti, kao posledica stagnacije u EU.

Pošto na takav vid protekcionizma rivali odgovaraju, po pravilu, recipročnim merama, globalni rast cena je neminovan. U tim okolnostima, centralne banke će odložiti monetarnu relaksaciju, što će imati negativan učinak na tržište kapitala, investicije i potrošnju.

S druge strane, trgovinski rat usporava globalnu trgovinu i ekonomsku saradnju. Zemlje kojima Trump uvodi carine su uvezane kroz globalne lance snabdevanja, a veće carine povećavaju troškove proizvodnje. Preusmeravanje lanca snabdevanja za kompanije zahteva dodatne troškove u novu infrastrukturu, logistiku i partnerstva. Taj proces je skup i dugotrajan. Ako kompanije suočene s visokim troškovima zbog carina smanje svoje profite, one mogu redukovati ulaganja u istraživanje i razvoj. To može imati dugoročne negativne efekte na inovacije i konkurentnost.

Svetska banka ukazuje da bi povećanje američkih carina za sve trgovinske partnere od 10 procentnih poena u 2025. moglo da uspori privredni rast za 0,3 odsto ove godine, ako američki trgovinski partneri uzvrate sopstvenim carinama.

Kada su u pitanju zemlje u razvoju, njihov privredni rast će iznositi skromnih četiri odsto u 2025-2026, što je za trećinu ispod proseka u dvehiljaditim, te za petinu niže nego što je bio prosečan rast 2010-2019. Očekuje se da će globalna trgovina robom i uslugama porasti za 3,1 odsto u 2025-2026, što znači da će ostati ispod trenda rasta pre pandemije.