(E Magazin) Dejan Marković, čovek koji vodi modnu agenciju koja je "napravila" Kejt Mos, Naomi Kembel, Karmen Kas i mnoge druge top-zvezde ?

lntervju: Dejan Marković, generalni direktor agencije „Woman"


Dejan Marković

ČOVEK SA NAJBOLJIM OKOM NA SVETU


Kako je Srbin iz Beograda u ruke dobio kormilo modne agencije koia je stvorila Kejt Mos, Naomi Kembel, Karmen Kas i mnoge druge top-zvezde?

Kejt Mos i Karmen Kas

Malo je stanovnika Srbije van modne industrije kqji uopšte znaju ko je u stvari Dejan Marković. Ovaj rođdeni Beograđanin. diplomac Geografskog fakulteta, početkom gladnih devedesetih je napustio rodnu grudu i zaputio se „preko bare" trbuhom za kruhom. Sa ne bude zabune, ne radi se o velikoj „bari", već onoj manjoj, u komšiluku (velika je došla na red nešto kasnije) - Dejan se obreo u Milanu, prestonici mode, i za nešto manje od 14 godina rada postao jedan od najjačih ljudi u svetskom modnom biznisu. Danas Dejan Marković rukovodi mrežom modnih agencija Women (www.momenmanagement.com), čiji je osnivač legendarni Pol Roland u uspešnom Srbinu prepoznao čoveka kome se moglo poveriti otvaranje predstavništava njujorške kuće u Evropi, a potom i nadzor nad poslovanjem mreže. Po mišljenju specijalirovanog sajta www.models.com, agencija Woman trcnutno deli drugo mesto po snazi sa agencijom DNA, dok je najmoćnija agencija u Njujorku (dakle i u svetu) IMG. Negde iza su Ford, Elite, Trump i neka druga, nama bolje poznata imena. U razgovoiu za e-Magazin, „mozak" čitave operacije otkriva tajnu svog uspcha i priča o tome zašto su on i njegovi prijatelji, uspešni poslovni ljudi ljudi iz dijaspore, kivni na Srbiju koju toliko vole, i zašto ne želi da se vrati sada, kada su finansijski problemi zbog kojih je otišao daleko iza njega.



e magazin: Po završcnom fakultetu, radili ste gotovo 12 godina u turističkoj agenciji Putnik. Na koji način je to iskustvo povezano sa ovim što će doći kasnije?
Dejan Marković: U Putniku sam se bavio propagandom. Veza sa modom je bila u stalnom kretanju u tim krugovima lepe devojke, izlasci, zezanja. druženja. Moj kum Đorđe Kortina je bio glavni maneken i predsednik Udruženja manekena. Poznavao sam mnoge lepe devojke iz grada, i ta kretanja su mi pomogla da steknem osećaj za lepo. Mnogo sam putovao, posećivao Ibicu kad je to bilo najpopularnije. Žena koja je praktično stvorila imidž lbice, Smiljana Mihajlović, direktorka velikog modnog šoua Moda Adlib, bila je moja rodaka. Ona me je uvela u mondenski svet početkom osamdesetih godina.


em: Da li ste preko nje došli u dodir i sa tadašnjim slavnim ličnostima?
DM: Bio sam njen gost na modnoj reviji koju je organizovala 1988. godine u Madridu, na koju je pozvala Klaudiju Šifer, Naomi Kembel i još neka poznata imena iz tog sveta. Tako je to krenulo, mada nije bilo presudno u mom razvoju. Presudno je bilo što sam poznavao jednu bivšu manekenku, Vesnu Žarkov, devojku iz Zrenjanina koja je u Milanu posedovala agenciju za modele. Ona je u 41. godini po prvi put zatrudnela, njen muž nije heo ništa da reskira i onda je ona prepustila meni svoju agenciju.


Naomi Kembel i Klaudija Šifer

em: Kako se zvala agencija i zašto ju je baš Vama prepustila?
DM: Agencija se zvala RVR. Od ranije je već postojala saradnja sa njom, još 1988. godine sam počeo da joj šaljem devojke odavde. I, pošto su to bile jako lepe devojke, moj ukus, odnosno osećaj za to ko šta može da radi, a ko ne može, bio je jako dobar, zbog čega su me povremeno pozivali u Milano. Tamo sam malo pomagao, određivao ko će da ide na koji kasting i slično.


em: Kada ste i zvanično ušli u svet mode?
DM: Kada je Vesna ostala u drugom stanju, njeni saradnici, dva Italijana, Pjerkarlo Borgođeli i Marko Bajina, postali su moji partneri. Zvanično smo zajedno počeli da vodimo agenciju još 1991. godine. Godinu dana kasnije, moj partner postaje Karlo Salvi. Uskoro potom, menjamo naziv u L`eau vive („živa voda" na francuskom). Na izboru za mis lstočne i vrope u Bugarskoj, upoznao sarn Karla Salvija, mog sadašnjeg partnera, čoveka koji mi je najviše pomogao u životu. On me je praktično izmislio, jer je stao iza mene i kad je bilo najteže. To je bilo jako teško, godine su prolazile, bilo je samo ulaganja, nigde dobiti, nigde para. U tom svetu je jako teško nekom iz Srbije, zemlje rata, gde ne postoji moda, gde ne postoji ništa, da dođde u Milano, koji diktira svetskom modnom scenom i pokuša da učini nešto.


em: Šta je uticalo na to da ipak uspete?
DM: Početkom devedesetih došlo je do prve krize u tom svetu. Prišli su nam vlasnici dve agencije od kojih je jedan, Luiđi Salviori, jedan od najvećih bukera koji je ikad postojao u Milanu. Oni su časno zatvorili i došli da rade kod mene. To je bio prvi ozbilIjan napredak. U maju 1994. godine sam promenio ime u agencije u Names. Bili smo mala, ali vrlo ozbiljna agencija, sa dobrim imidžom. Počeli su da nam šalju devojke iz okolnih zemalja, iz Češke, Slovačke, Mađarske, Rusije... Imao sam vrlo slab prolaz na Zapadu, dok još nisu čuli za mene. Oni su bili veliki snobovi, nisu hteli tek tako da me prihvate, dok se danas situacija potpuno promenila, ali prošlo je 10- 12 godina pre nego što smo stali na noge.

em: Kako je došlo do saradnje sa Women New York?
DM: Prvi put sam posetio Women New York 1994. godine. To je bila najslavnija agencija na svetu. Tada me je primio čuveni Pol Roland, koji je stvorio Kejt Mos, Naomi Kembel, Karmen Kas i mnoge druge svetske top-zvezde. Popričao je sa mnom, bio sam mu simpatičan. Tražio mi je Nenu Blagojev i rekao „Ja za sad ne mogu ništa da ti pružim, ti si mali. Ali, vidim, dobar si, jednog dana ćeš uspeti i onda ćemo sarađivati". I prošlo je još 7-8 godina pre nego što sam se usudio da opet odem kod njega. Njujork je centar biznisa, sve zvezde se tamo formiraju.


Nena Blagojev


em: Posetili ste Pola Rolanda sa namerom da uzmete franšizu?
DM: Ne. Došao sam kod njega da bismo uspostavili saradnje. Ponudio sam mu neke devojke, koje je on prihvatio sa oduševljenjem. Prva je bila Ljudmila, pa onda Maja Latinović, koju je napravio zvezdom u roku od 24 časa. Po njenorn dolasku u njujorški Women, „bacili" smo ceo njen dotadašnji book za koji joj je trebalo četiri godine rada u stranu, i Pol Roland je snimio nekoliko fotograftja polaroidom. Poslao ju je kod najčuvenijcg svetskog modnog fotografa Maria Testina, i ona je dobila kampanju za Cavalli isto to popodne. Tako to Pol radi, a drugi ne mogu, jer nemaju njegovo ime i njegovu moć. Danas sam i ja u mogućnosti da tako efikasno delujem, ali samo zahvaljujući školi kod tog najvećeg majstora mode koji je ikad postojao u biznisu.


Marija Latinović


em: Smatrate li da ste zaista mnogo u radili za 14 godina?
DM: Nije stvar u tome što sam ja mnogo uradio. Imao sam puno sreće, puno podrške u pravim trenucima, i bez ovih naših prelepih devojaka to ne bi bilo moguće. Stvarno mislim da su naše devojke među najlepšima, ako ne i najlepše na svetu, uz Brazilke i Ruskinje. Od oko 300 „mojih" modcla, dvadcsetak su devojke iz Srbije.


em: Postoji li još neka tajna tako munjevitog uspeha, sem sreće?
DM: Kažu da imam najbolje oko na svetu, da sam u stanju da vidim devojku i od nje napravim uspešnu manekenku, da pogodim koja devojka ima veliku perspektivu u ovom poslu. Tajna je u talentu koji sam dobio, odnosno stekao u džungli na beogradskom asfaltu. Velika pomoć stiže mi i od saradnika, pogotovo od Jelene Jovanović, naše čuvene manekenke, koja mi je dircktor skautinga.


em: Interesuje nas pogled uspešnog poslovnog čoveka iz dijaspore na otadžbinu. Posedujete dva restorana u Beogradu. Zašto ste odlučili da pokrenete taj posao?
DM: Iskreno, ne znam da li sam dobro postupio. Vukla me je ljubav prema Beogradu, nostalgija, želja da se vratim u ovu zemlju, koja uvek postoji kod nas u dijaspori. Onda, kad dodemo ovde i vidimo ovu surovu realnost, nekako se otreznimo i shvatirno da je to samo iluzija i da ovamo povratka vrlo verovatno nema. Sve više se suočavam sa za mene teško prihvatljivom činjenicom da nemam gde da dovedem svoju decu. Ovde nemaju gde da idu u školu, nemaju šta da nauče. Jer, one su dolazile ovde na letovanja i događale su irn se neke vrlo čudne stvari. Klinci, njihovi vršnjaci, obraćaju im se ružnim rečima, vređaju ih, guraju... Mnogo je agresije i u deci i u odraslim ljudima. Ne mogu nikog za to da optužim, jer je to ono što ova sredina stvara u čoveku. I ja sam bio takav kad sam krenuo odavde. Tamo sam uspeo svega toga da se oslobodim.


em: Napetost se primećuje i na ulici?
DM: Ovde je i dalje stalno neko ljut, stalno te gleda popreko. gde god da kreneš, vidiš neke čudne poglede i onda pomisliš „gde sam ja došao, šta je ovo?". Živim svuda, krećem se po celom svetu, a takve stvari se stvarno retko događaju. Pretpostavljam da strahovita nemaština, presija i neizvesnost ljude ovde dovode do ludila. Ne mogu da ih optužim za to, samo ne mogu da dovedem svoju decu da žive ovde, iako sam nameravao - kupio sam stan i kuću, sada nameravam da ih prodarn. Ako jednog dana bude dobro, biću prvi koji će se vratiti. Uvek o tome razmišljam, to je u meni, po prirodi sam veliki nostalgičar. Primetio sam da ženama mojih prijatelja u inostranstvu povratak ne pada na pamet. I baš sam se pitao zašto je to tako - svi moji drugovi bi hteli da se vrate, ali naše žene ne žele. Onda sam došao do zaključka da je u pitanju verovatno nesigumost koju bi povratak nosio sa sobom.


em: Da li su naši iseljenici zadovoljni odnosom matične države prema njima?
DM: Ovoj državi ne valja niko ko je uspešan. Naši ljudi koji su uspeli u inostranstvu u ovom svetu ne postoje. U svim drugirn zemljama, mislim da bi se na sva vrata i na sva zvona govorilo, pisalo o tome. Ovde pokušavaju da to ospore. Ne valja Divac, kako njemu da prodamo „Knjaz Miloš", ne valja Panić -čovek koji je stvorio farmaceutsko carstvo. Uspcšne iseljenike hvale dok im trebamo, ako im ne trebamo - gotovo. Sete se dijaspore samo kad im trebaju pare, inače ne postojimo. Niko na zna da je čovek koji je stvorio Maju Latinović iz Srbije, ne zna se ko je Maja, devojka koja je već dve godine zaštitno lice brenda Wonderbra, uz čije ime na Fashion TV rcdovno piše da je iz Srbije. Nisam bitan ja kao ja, ne živim od toga, živim od onoga što sam tamo postigao svojim radom, krvavim i teškim. I dan-danas dnevno radim po 14 sati. Jedino tako se moglo uspeti. Ali, ova zemlja ništa od toga ne želi da čuje. Normalno bi bilo da se kvalitet koji je rasut po inostranstvu, a koji je školovan ovde, iskoristi za dobrobit Srbije. Umesto toga, ovde gledaju da te obore, da te omalovaže, pričaju najgore priče o tim devojkama...


em: Zašto je to tako?
DM: Ne znam. Verovatuo da bi opravdali sopstveni neuspeh. Ne mogu da nađem drugo objašnjenje. Verovatno im je lakše da spavaju. Ne žele da prihvate, da priznaju nečiji tuđi uspeh, jer su oni uvek najbolji. I zato što su ti uvek najbolji ti koji su u stvari najgori, ova zemlja ide tamo gde ide. Pa ja se ponosim jednirn Divcem, iako ga ne poznajem. Taj čovek je proneo naše ime po celom svetu. Ili Sale Đordević - mi imamo najveće stručnjake u sportu. A ti ljudi ovde nisu dobrodošli. Osećaju da ljudi zaziru od njih. Ja sam u početku imao strahovitih problema sa svim domaćim agencijama. Radije bi radile sa crnim đavolom nego sa mnom. Sad sa svima radim. U početku nisu želeli ni da čuju za mene. Zato što su smatrali „šta će nam taj neko što je otišao, uspeo u inostranstvu, kad smo mi ovde magovi mode“, i tome slično. Tu postoji neki džet-set koji ni „dž" od džetseta nema. Puni su lažnih priča.



em: Kako su osnovani Women Milano i Women Pariz?
DM: Početna saradnja sa Polom Rolandom je trajala oko godinu i po dana. U međuvremenu sam 1998. godine pokrenuo malu agenciju Silvester u Parizu. Njujork, Pariz i Milano su svetski centri mode. Posle njih dolazi London, ali on je manje interesantan nego ova tri. Kada sam video kako lepo napreduje saradnja sa Polom, pitao sam ga da li bi ga interesovalo da otvorimo Women u Evropi. U početku je bio protiv toga, jer je Women ipak bila njujorška institucija. Medutim, u međvremenu smo mu toliko pomogli pri pronalaženju novih lica da je promenio mišljenje i prihvatio moju ideju. Tada smo promenili ime mojih već postojećih agencija u Milanu i Parizu. Otvaranje novog networka je bio šok za modni svet, koji niko nije očekivao. Ujedno, bio im je to znak upozorenja da imaju konkurenta koji je jako ozbiljan, odnosno konkurenta sa kojim će teško izaći na kraj, što se posle i pokazalo. Godinu dana posle toga smo dobili Oskara mode za najjaču agenciju u Italiji. To je bilo 2004. godine i ovo priznanje kasnije nije dodeljivano.


em: Kao pravi kreativac, Pol Roland Vam je poverio rukovođenje poslovanjem mreže. Odgovara li Vam takav anganzman?
DM: To je jako komplikovan posao. Ja imam već dve kćerkice i čekam treće dete, imam obaveze oko porodice i posao i jako mi je teško da često boravim u Americi. Svakodnevno sam na telefonu do 3-4 sata ujutro, zbog vremenske razlike. Ne krijem da imam želju da se oslobodim dela obaveza, jer su mi postale prevelik teret. U tom cilju sam i doveo čoveka koji se zove Kris Gej, koji je bio glavni buker u agenciji DNA, jednom od naših najvećih konkurenata. On je sad direktor agencije Women, puno mi pomaže i odnosi jedan deo tog tereta, ali je još uvek sve uglavnom na meni. Nadam se da će se Kris vrlo brzo oformiti kao osoba na vrhu, ili da će se pojaviti neki drugi naslednik koji će moći da preuzme rukovođenje. Sve manje me interesuje da se u tom smislu toliko angažujem, više me interesuje da objedinim i da nadgledam posao, a drugi da rade ostalo.

poziv na pretplatu na na www.emagazin.co.yu