Irena Jovanović, voditeljka Studia B - Mama, pozovi Noleta u emisiju!

Kada je upisivala turizam, voditeljka Irena Jovanović zaboravila je da je još u drugom razredu osnovne škole na audio kasetu snimila svoju radio emisiju o Zvonku Bogdanu i u leksikon napisala da želi da bude voditelj kad poraste. Sticaj okolnosti i bombardovanje doveli su nju, turističkog vodiča STB Travela, na televiziju Studio B. Raspoređena je u informativnu redakciju, a veliki Đoka Vještica prepoznao je njen dar, pa se tako obrela u jutarnjoj redakciji gradske televizije i ispunila zapis iz dečjeg leksikona

Beograde, dobar dan – zaželi nam voditeljka Irena Jovanović svakodnevno na televiziji Studio B i povede nas s kolegom Jugoslavom Ćosićem put raznoraznih tema. Uz kaficu, u restoranu pored Beograđanke, zamenili smo uloge: tog dana mi smo pitali nju. Kako je srednjoškolka iz Kraljeva odlučila da upiše turizam u Beogradu, obrela se u novinarstvu i šta čini njen dan kada se kamere isključe... A on je, moglo bi se reći, prilično sportski, bar po dnevnom programu, u disciplini da se sve stigne. Rano ustajanje, svakodnevno spremanje za emisiju, pa u studio... A u kući dva đaka, srednjoškolka Sara, osnovac Luka i mali Lazar. Pa kako uz tri muškarca, supruga i dva sina, da je zaobiđe sportski program.

- Moji su ludi za fudbalom. Mlađi sin Lazar ima tri i po godine i već godinu i po dana planira da bude fudbaler. Zna za koji će klub da igra, na kom mestu u timu, koliko će od toga da zarađuje, gde će da živi...

I kakva mu je odluka? Italija?

- Ni slučajno. Voli Barselonu, a biće krilo ili centarfor, pošto mu je super da daje golove. Stvarno, onako mali, a ume da lepo primi loptu, da je vrati... Stariji sin Luka, koji trenira fudbal, takođe voli Barselonu, od njega je to sve Lazar i pokupio. Ali i od tate...

Je l" i tata trenirao fudbal?

- Da, kao mlađi igrao je za Grafičar sa Senjaka. Bio je u prvom timu, što je bila ozbiljna stepenica pred odlazak u neki veći klub, ali je potom odustao. Izleda da ga to nije dovoljno motivisalo, mada svi pričaju da je bio odličan.

Nego, kad već klinac zna koliko će da zarađuje, pominje li da će i vama nešto kupiti ili sve ide njemu?

- Hoće… Kaže sve će dati mami. Samo da mama kaže koji hoće auto, stan... Obožava garderobu, kaže kupiće mi i cipele, tašnu... Znam da hoće, šta god bude radio.

A gde Luka trenira fudbal?

- U Vineru. Imaju sezonska takmičenja, putuju po gradovima Srbije.

Traži li da dolazite svi na utakmice i navijate?

- Ne. Vrlo je zreo u tome. Dođe iz škole, uradi domaći, pa zove telefonom pet minuta pred emisiju i kaže: "Mama, sve sam uradio, mogu li da idem u školsko da igram fudbal". Sve svoje obaveze na vreme završi samo da bi mogao da igra fudbal s drugarima.

Pa on je ozbiljno zagrizao?

- Voli i uživa, a vidim da ga vole i cene i deca u klubu. Timski je igrač. Ne razumem se u to koliko je dobar, ali poštuje svako mesto na kome igra.

Da li sinovi već traže da se ide na utakmice?

- To ih tata vodi. Išlo se kada je Real igrao s Partizanom, Luka se pre toga konsultovao s drugarom i starijim bratom od tetke da li je okej da ide na tu utakmicu. Da proveri da li se to smatra minusom u društvu.

Zašto? Navija za Zvezdu?

- Ma da. Onda sam mu ja objašnjavala kako to nema nikakve veze i da se navija za klub iz svoje zemlje kada naši igraju u međunarodnim takmičenjima. Nije mu to baš skroz najasnije, ali išao je na Partizanov stadion zbog Reala.

A kako kod kuće izgleda praćenje fudbala?

- Lazar navija kad god se čuje aplauz s tribina, nema veze ko je dao gol ili ima šansu. Luka uvek zna za koga od dva tima navija, a tata gleda listić. Teletekst je na pola ekrana, svako ima svoj interes. Prvo mi je to smetalo, ali sam shvatila da će ionako isto da vide bilo gde, u kafiću, kod kuma... Bolje da shvate kako je to zabava i za koliko novca sme to da se radi.

Da li sin, budući fudbalski profesionalac, već ima režim ishrane? Šta se jede pre utakmice, sa čim se pospešuje kondicija?

- Poslednjih nekoliko godina uvela sam zdrav režim ishrane. Koncepcija je – što manje termički obrađene hrane. Smeju mi se jer smo na velika vrata uveli maslinovo ulje, od prženica...

(Irena Jovanović i Jugoslav Ćosić)

Prženice na maslinovom ulju?

- Da, ali ne ono ekstradevičansko. Oseti se razlika. Luka je samo prokomentarisao: " Kad smo već počeli da jedemo bademe, lešnike i brusnice za užinu, preživećemo i maslinovo ulje". Pre neko veče ipak je šokirano uzviknuo: "Makarone sa sirom s maslinovim uljem?!" Suprug je malo negodovao, ali Luka me ipak podržao i izjavio: "Tata, mogu ti reći da su svi njeni recepti dobri".

Ima li neki gurman u vašoj porodici?

- Postoji predistorija. Doskora smo svi bili gurmani, i ja sam mnogo jela, ali sada je započela nova era...

Zamišljete li kako izgleda kad Luka i vaš suprug odu, jedan u školu, drugi na posao, pa prvi kupi picu...

- ...a drugi roštilj, pa dođu kući i uredno pojedu svoju porciju salate i kažu: "Uuu, al’ sam se zasitio". Luka mi je super, on me podržava u svemu. Izbacili smo koka-kolu, složio se i pitao mene hoću li ja da prestanem da pijem kafu... Prestala sam i da pušim pre dve godine.

Uzimate li neke od recepata iz vaše emisije "Beograde, dobar dan"?

- Više sam od onih koji sami osmišljavaju recepte, ali od njih "kradem" ideje za začine. Dok nisam kod njih videla, nisam ni znala za razne azijske začine, ljuto-kisele soseve...

Uspevaju li ti sosevi kod kuće?

- Imam rešenje. Otkrila sam da je ujutru fenomenalno da pojedem i parče hleba namazano senfom uz neku salatu od cvekle... Zvuči grozno, ali je stvarno ukusno...

Prihvati li se suprug kecelje, da se spasi što se spasiti može?

- Voli da sprema ribu, ume to lepo da uradi. Nije to s bogzna koliko začina, ali bude fino, u rerni s malo vina... Ne radi to baš često, ali uvek bude dobro. Zadužen je za velika jela, za društvo...

Imate li pored ishrane i neke vežbe kojih se pridržavate, odlazite li na treninge?

- Više su to moji mini rituali, jutarnje vežbe istezanja koje praktikujem da radim 10 minuta. Nisam do njih došla nekom željom da živim zdravo, već su više posledica toga što sam posle prvog porođaja imala užasne bolove u kičmi.

A jeste li kao dete nešto trenirali?

- Danas deca ne znaju šta da izaberu, a mi smo u to vreme morali da smislimo šta ćemo. Ja sam se odlučila za kurs engleskog jezika i košarku, ali nisam nikada bila dovoljno sportski motivisana da bih nastavlja s treninzma. Išli smo na gradska takmičenja, i to mi je bilo zabavno dok nije krenuo pubertet.

Da li je neko od vaše generacije iz Kraljeva postao profesionalni sportista?

- Dosta nih. Odbojkaš Dejan Miladinović, koji je posle otišao u Ameriku, bio je sa mnom u gimnaziji, potom takođe odbojkaši, brat i sestra, Veljko i Vesna Petković.

I odbojkaši, braća Kovačević, su takođe Kraljevčani. Da li ih se sećate kao mlađih?

- Evo sad sam im mahnula, dok sam dolazila na intervju. Prošli su autobusom na doček, na slavlje kod skupštine. U mom komšiluku drže restoran, tu već godinama unazad, kad dođem u Kraljevo, pijem kafu.

Šta je presudilo da upišete turizam?

- Htela sam da upišem italijanski na Filološkom fakultetu, ali sam bila ispod crte. Varijanta je bila da upišem turizam, pa sledeće godine da se prebacim, ali sam i ostala... Obožavala sam jezike. U moje vreme postojao je samo jedan kurs u Kraljevu, išla sam od drugog razreda osnovne škole, a redovno, u školi, strani jezik se učio tek od petog razreda.

Jeste li radili kao vodič?

- Odmah, još na drugoj godini studija sam se zaposlila u Džoliju. To vreme, od 1996. do 1998, baš nije bilo idealno za putovanje, trebalo je mnogo šta da bi se dobila viza, a oni su tada najviše radili Kipar i Maltu. Vodila sam grupe.

Šta vas je sve zadesilo na putovanjima?

- Bilo je svega. Pamtim jedno kašnjenje aviona od 15 sati. Grupa je preko Sofije putovala na Maldive. Trebalo je animirati putnike sve to vreme na bugarskom aerodromu. Sećam se jednog putovanja u Budimpeštu, kada je grupu naših turista zbog švercovanja u metrou uhapsila mađarska policija. Strašno. Uhvatila ih je kontrola, zvali su policiju, a mi nismo znali ni gde su. Zapetljancija.

Da li je koja od pevačica uhvaćena u nekom švercu?

- A-ha-ha… E to ne znam.

Ma nećete da nam otkrijete…

- Neću, ali pamtm ih po mnooogo kofera.

A ko je u vašoj porodici glavni organizator putovanja?

- Radimo to zajedno, moj suprug obožava da putuje. Otkad imam decu, više nisam avanturističkog duha, više sam praktična, gledam da put bude bezbedan i dovoljno blizu. Ali tešim se u razgovoru s prijateljicama da će to biti još dve-tri godine, dok oni još malo porastu. Odnosno, Sara i Luka već mogu, ali je Lazar još mali.

Koju destinaciju čuvate za kasnije?

- Egipat. Po meni to nije destinacija za decu u punoj sezoni, iako se mnogi, čak ni naši kućni prijatelji, ne bi složili s tim.

Kako ste vi iz turizma završili u novinarstvu?

- Rekli bi slučajno, ali možda i nije. Moja baka, koja je živela u Somboru, čuvala je audio kasetu na kojoj sam snimila u drugom razredu osnovne škole svoju prvu radijsku emisiju s temom, pitanjima i uključenjima.

Koja je bila tema?

- Zvonko Bogdan. Kod bake u Somboru me fascinirao veliki park, bilo je to vreme kada je Zvonko Bogdan tuda prolazio fijakerima... Sve u svemu, napravila sam zabavnu radijsku emisiju, slušaoci su naručivali pesme, a ja sam u međuvrenu pričala šale. Sećam se da sam u leksikonima uvek pisala da bih volela da budem voditelj.

Da li je na Studiju B bio konkurs, pa ste se javili?

- Ne, radila sam u turističkoj agenciji STB Travel, pa su nas tokom bombardovanja rasporedili da radimo noćna dežurstva u televiziji. Posle 20 dana, u noći kada je pogođena zgrada CK na ušću, dežurni urednici Jugoslav Pantelić i Danijela Šegan su bili u velikoj gužvi, Mladen Mijatović je bio na trerenu, i odlučili su da ja prvi put pročitam vesti. Brzo sam otišla da me našminkaju, pojavila se u vestima u pola sedam i rekla: "Dobro jutro, Beograđani, gledate vesti Studija B u pola šest". Imala sam toliku tremu da sam i vreme promašila. Od tog trenutka sam dobijala zadatke na terenu.

Ko je od starijih kolega prepoznao talenat u vama?

- Đoko Vještica. On me ubacio u svoju jutarnju redakciju već leto posle bombardovanja. Rekli su mi: "Svi iz jutarnje redakcije moraju da dođu na posao pre Đoke". Dešavalo mi se da ga vidim pred ulazom u zgradu, trčim da uđem u drugi lif, da stignem na šesti sprat, brzo se namestim, pa kao naručujem kafu pre njega i pravim se da sam već odavno tu. Sretnemo se za pultom, on naručuje kafu, a ja kuvarici dobacim: "Dragice, može onu kafu" Kao već sam je naručila, samo je podsećam. Predpostavljam da je to Đoka znao i da su to i ostali radili. Posle dva i po meseca dao mi je šansu da obavim prvi razgovor s direktorom udruženja turističkih agencija. Lapsus tog razgovora bio je: Kakve se cene "očekivaju" tog leta?

A ko je glavni kućni kritičar vašeg rada?

- Sin Luka je najglasniji. Sve zna, i kako sam trebala da se obučem, našminkam... Ali dešavalo se da po povratku kući dobijem aplauz.

Da li je tražio da se upozna s nekim gostom, možda sportistom?

- Ne, samo ima želju da dovedem u emisiju Novaka Đokovića. Uradila sam groznu stvar, veliki blam. Pre dve godine na Srbija Openu su se Luki svi potpisali na kačket, od Save Miloševića, preko Borisa Tadića, do Ane Ivanović, Viktora Troickog, Jelene Janković... Samo mu je Novakov potpis falio.

Šta se desilo s kačketom?

- Oprala sam ga, stvarno sam mislila da će svi potpisi ostati. Ostao je samo potpis Ane Ivanović. Nije mi to zaboravio dve godine. I sad kaže: "Kad dođe Đoković kod tebe u emisiju, neka mi se negde potpiše. Samo te molim da mi to nikad ne opereš".

Kako funkcionišete vi i Jugoslav Ćosić u emisiji "Beograde, dobar dan"? Delite li teme, sagovornike...

- Zajedno biramo teme i trudimo se da one budu životne, a potom ih dokumentujemo onako kako ko zna i odakle može da crpi podatke. Nadopunjujemo se.

Da li se i privatno prepucavate i lovite jedno drugom lapsuse?

- Često nas to ljudi pitaju. To je neki antagonizam koji negujemo, on drži misiju dinamičnom. A njemu to prliči, u duhu je njegovog temperamenta, ali gledam da mu, scenarija radi, vratim.

Sabirate li recke posle emisije, ko je kome više doskočio?

- Obično nam ekipa iza kamere, organizatori, producenti ili već neko iz režije, kaže ko je pobednik. Ide ono: "E, Jugoslave, danas si bio…" ili "Irena, danas si bila...". Antagonizam je i šansa da se tema sagleda s više strana, bilo bi jednolično da mislimo isto.

Kad pretera vi ga pošaljite u deo s kuhinjom da meša...

- On to stalno radi, osim kada ima belog luka. Nisam sigurna baš zašto?

Planirate li da spajate turizam i novinarstvo? Neka turistička emisija na Studiju B?

- Ima planova, ali da ne pravimo ražanj dok je zec u šumi. Produkcijski su te emisije zahtevne, a smešno je da se u današnjoj eri komunikacija nešto radi pomoću štapa i kanapa. Studio B nema mnogo novca i neke ideje moraju da sačekaju.

A koja je vaša želja?

- Jednom nedeljno, najbolje vikendom, bogato produkcijski opskrbljena emisija koja ne bi bila klasična, već više zabavno-turistička, s putopisima, malo više kulture i, naravno, kuhinje.

LAPSUSI

Imate li vi, televizijski novinari, svako svoj glavni lapsus na koga vas kolege bar jednom nedeljno podsećaju?

- Danas se sve zapisuje na kompjuteru, a Studio B ima i jednu staru svesku lapsusa, već svu iskidanu. U njoj pored mog imena stoji lapsus s terena iz 1999. godine. Posle bombardovanja sam izveštavala o poplavama iz Velikog sela. Rekla sam tada: veliko nevreme napravilo je veliku tetu u Velikom mokrom lugu. Snimila sam to na terenu, a kada sam videla to u redakciji, nisam htela da pustim, ali su me ubedili. Otišlo je u program i to mi niko nije zaboravio. I danas stariji novinari to prepričavaju. Kad god se nešto razmašem, oni krenu: Veliko nevreme je napravilo veliku tetu..."

Danas si bila lepa

Ko je od ekipe sa Studija B uvek spreman ili prosto zadužen za gegove?

- Jugoslav Ćosić. Kinematografsko znanje mu omogućava da za sve ima dobru filmsku repliku, običnim, nevinim situacijama daje filmsku težinu.

Umete li vi žene, koleginice, da jedne druge gledate pa komentarišete stajling, emisiju?

- Nikada se još nije desilo, od početka emitaovanja "Beograde, dobar dan", da mi Ivon Jafali nije pustila poruku - ovakvu ili onakvu. Trudim se da uvek uveče to uradim i ja njoj, ali me nekad savlada umor.

A za šta Jugoslav više voli da "žacne", za nešto izgovoreno ili za oblačenje?

- A šta vi mislite? Uvek za izgovoreno. A kada hoće da ublaži to što je rekao, onda doda: "Ali nema veze, danas si bila mnogo lepa". Tada si siguran da je to što si rekao bilo strašno.

izvor :