Predstava : "Metamorfoze" - Jugoslovensko dramsko pozorište

PREDSTVA METAMORFOZE - po Ovidiju

Aleksandar Popovski

Jelena Mijović

Reditelj ALEKSANDAR POPOVSKI

Dramaturg Jelena Mijović

Scenografija NUMEN

Kostim Jelena i Svetlana Proković

Muzika Silence

Koreograf Dalija Aćin

Lektor Ljiljana Mrkić-Popović

GLUMCI

Nebojša Glogovac

Tamara Vučković

Nikola Đuričko

Jelena Đokić

Goran Šušljik

Nada Šargin

Radovan Vujović

Marija Vicković

IGRAČI : Dalija Aćin, Luka Lukić, Ana Dubljević i Darko Bursać

Premijera ove predstave održana je na Velikoj sceni "Ljuba Tadić" u sredu 9. juna 2010. u 20 sati.

O PREDSTAVI

Ovidije sam kaže: "Srce me vuče, da pjevam prijetvore u druga tjela." Metamorfoze su leksikon svih mitova o nastanku sveta. Kad pročitaš shvatiš koliko se malo ljudski rod promenio. Koliko se malo on promenio u svom karakteru. Tehnološki se on razvija, ali suštinski tu smo gde smo. Ništa novo. U Metamorfozama možeš da nađeš ono što je za nas veliki problem, koga se mi ovde strašno bojimo, a kod Ovidija vidiš da je to normalno – to su metamorfoze. Metamorfoze su normalna stanja. Metamorfoze su preobražaj od jednog tela u drugo, u treće. Mi se trudimo da sve fiksiramo, da stvari postanu stabilne, nepromenljive, zauvek date jer smo samo tako sigurni u njih. Brak, posao, uspeh, neuspeh. Samo mi reci da li je uspeh, ili neuspeh, nemoj da mi muljaš! A Ovidije govori nešto drugo: sve je metamorfoza. Ništa nije zauvek dato. Sutra možeš da se pretvoriš u reku, a drvo da postane kamen. To je u nama. Metamorfoze su naše prirodno stanje i kad to osvestimo biće nam mnogo lakše. Zato i zapadamo u grčeve, kad nam se pojave stvari koje ne prihvatamo mislimo da moramo da se borimo protiv njih, a one su nam date i tako mora da bude. Jedno mora da prelazi u drugo. Tako je nastao ovaj tekst. Ja sam uzeo samo ljubavne priče, kao muzički album. Svaka ima svoju dominantu emociju i ja sam znao koje hoću i šta hoću da pričam, ali nisam hteo da ih zatvorim u gotovu dramsku formu. Ekipi sam rekao "ovo je priča", a na nama je kako ćemo je ispričati. Priča je na primer voleli su se Piram i Tizba, bio je zid, bio je gavran, otac nije dozvolio, oni su se pretvorili u drvo. Ovaj pristup proizvodi i luči neki drugi adrenalin, neku drugu hemiju koja kod glumaca, kod mene, kod scenografa dovodi do toga da mi počinjemo da koristimo neka druge elemente i veštine koje inače ne bi koristili.

Aleksandar Popovski

ALEKSANDAR POPOVSKI

Rođen je u Skoplju (Makedonija) 1969. godine. Diplomirao je na Univerzitetu "Kiril i Medoje". Njegovi profesori su bili Slobodan Unkovski i Stole Popov. Rediteljski debi imao je 1992. godine dramom Dejana Dukovskog Džin i sedam patuljaka u Gradskiom teataru u Skoplju.

Predstave: F. G. Lorka, Ljubav Perlipina i Belise (nezavisna produkcija, Skoplje); Tek tako, pod oblacima (Pozorište "Mala stanica", Skolje i Aarhus Theatre, Kopenhagen, Danska); Daniel Harms, Cirkus Printimpram (Pozorište "Mala Stanica", Skoplje); Dejan Dukovski, Mamu mu ko je prvi počeo (MNT, Skoplje); Marius Ivaškevičius, Zatvoreni grad (Teatro Stabile Sloveno, Trst); Šekspir, San letnje noći (Gradsko kazalište "Gavella", Zagreb); Metamorphoses, adaptacija i dramatizacija Ovidijevog dela (KUG, Grac); Slavko Grum Događaji u mestu Goga (SNG Celje); Elen Peg, Novi prijatelji (Nacionalni teatar severne Grčke, Solun); Ana Lasić, Antiridi (SNG Ljubljana); Molijer, Don Žuan (Dramski teater Skopje i Ohridski letnji festival); Biljana Srbljanović, Alisa u zemlji čuda (Atelje 212); A.P. Čehov, Tri sestre (Narodni teatar Bitolj); Šekspir, Bura (Turska drama Teatra manjina u Skoplju); Martin Mekdona, Jastučko (SNG Celje); A.P. Čehov, Višnjik (NP Beograd); Georg Bihner, Dantonova smrt (Teatro stabile di innovazione del FVG, Udine); Drakula, po motivima romana Brama Stokera, adaptacija i dramatizacija Aleksandar Popovski i Dejan Dukovski (SNG Maribor); Don Kihot, po motivima Servantesovog romana, adaptacija i dramatizcija T.Kosi/J. Vencelj/A. Popovski (SNG Maribor); Dejan Dukovski, Balkan nije mrtav (Dramski teatar, Skopje); Dejan Dukovski, Bure baruta (Satirično kazalište "Kerempuh"); A. M. Koltes, Roberto Cuko (Atelje 212); Goran Stefanovski, Divlje meso (Dramski teatar, Skoplje); Volter, Kandid ili Optimizam (JDP); Milena Marković, Brodić za lutke (SNG, Ljubljana); Šekspir, Hamlet (Universitat fur musik und darstellende kunst Graz, Austria); August Strindberg, Gospođica Julija (Turska drama, Skoplje); Henrik Ibzen, Per Gint (Kazalište "Gavella", Zagreb)…

KRITIKE

U predstavi Metamorfoze postavljenoj na Velikoj sceni "Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta nije fiksirano ni ono što je nepromenljivo i u najotvorenijim teatarskim strukturama scenografija. Reditelj i njegov sada već redovni saradnik Sven Jonke (iz umetničke grupe Numen) nisu osmislili neku klasičnu scenografiju već svojevrsnu instalaciju koja se može preobražavati, jer je u svakom izvođenju sami glumci stvaraju. Oni obmotavaju ogromne količine samolepljive trake oko nekoliko visokih stubova, jedinih fiksnih delova dekora, stvarajući tako tu instalaciju apstraktnu, prozračnu i paučinastu. (…)

Iako u svom završnom izdanju deluje fiksirano, govorni tekst predstave je, reklo bi se, takođe nastao u procesu rada, kao slobodna adaptacija Ovidijevih Metamorfoza (u programu predstave potpisuju ga Popovski i dramaturg Jelena Mijović). Ovaj spev sastavljen je od petnaest pevanja od kojih svako obuhvata jedan ili više antičkih mitova s poglavito ljubavnom tematikom, kojima je zajedničko to što se u njima ljubav plaća, ili se iz nekih drugih razloga završava doslovnim preobražajem, obično čoveka u životinju, biljku ili kamen.

Ovakva dramaturgija podrazumeva i stalne metamorfoze u glumačkoj igri i to između podražavanja i pripovedanja, građenja sveta fikcije i njegove razgradnje, proživljavanja i komentara. Takav stil glume bio je najartikulisaniji u odličnoj igri Tamare Vučković, koja je umela da nas uveče u dramu jedne Eho ili Junone, da bi nas, u sekundi, iz nje izbacila, stvorivši jasnu ironijsku distancu. Sličan princip igre doduše u grubljem obliku, sa naglašenijim razlikama gradio je i Nebojša Glogovac kao Tiresija, Tereja, Kinaris. Ovo ne znači da drugi glumci Nikola Đuričko, Jelena Đokić, Goran Šušljik, Nada Šargin, Radovan Vujović i Marija Vicković nisu ostvarili umetnički rezultat, već samo to da je njihova igra imala druge kvalitete (temperamentna zaigranost Jelene Đokić, na primer), ali ne i artikulisane žanrovskostilske prelaze. Opšti princip metamorfoza reditelj je dodatno razvio tako što je glumačku igru udvajao koreografijom (autor Dalija Aćin), a što je najznakovitiji izraz imalo u odličnom prizoru u kojem je prepričavanje ogromnog broja ubistava koja su, nalik obaranju snoplja "ilustrovano" stalnim padanjem i dizanjem brejkdens plesača Darka Bursaća i Luke Lukića... Bez one početne ironije u funkciji alibija, može se pretpostaviti da će, stalnim preobražajima tokom izvođenja, doći do preglednijeg razlikovanja pripovedanja i podražavanja u ovom, inače, i umetnički i intelektualno vrednom projektu.

Ivan Medenica, SVEOPŠTI PREOBRAŽAJI, NIN

Predstava Metamorfoze u režiji Aleksandra Popovskog koherentna je, idejno, stilski i glumački dosledno ostvarena, na polju krajnje stilizacije izraza. (…)

Muzika, instrumentalna i vokalna, koja se kreće od eterične, minimalne elektronike do pitkog, hipnotičkog popa (grupa Sajlens), takođe ima veoma važnu funkciju u podvlačenju emotivnih značenja, ali i u utvrđivanju ritma igre. Niz songova koje glumci uživo izvode isto tako su bitni u produbljavanju emotivnog efekta, ali imaju i brehtovsku funkciju komadanja iluzije, stvaranja analitičkog, autorefleksivnog odnosa prema igri i predstavljanju. U sličnoj funkciji otuđenja, uvedeni su i mikrofoni u koje glumci, u pojedinim scenama, izgovaraju tekst: tako se gradi distanca prema temama koje se postavljaju, opšta pitanja dobijaju novi, teatralizovani, kontekst, izbegava se patetika (ovde treba napomenuti da je bavljenje pitanjima ljubavi i patnje dosta rizično, u pogledu lakog padanja u kliše i patetiku).

To istovremeno dovodi i do uokviravanja priče, naglašavanja teatralnosti, što predstavu Metamorfoze, sa jedne strane, čini osobenom odom priči i pričanju. Sa druge, predstava Popovskog je prodoran, bujan, gustim i masnim bojama islikan mozaik ljubavnih iskušenja koja se ukazuju kao metafore života samog. Ranjivost i neuhvatljivost osećanja ljubavi, inspiracija je koja nikada ne bledi, ne suši se, ne umire, već zadržava svoju vitalnost, čak i u ovom našem vremenu jezivog, uništavajućeg materijalizma.

Ana Tasić, RADOSTI I PATNJE PROLAZNOSTI, Politika