Dejan Tomašević, košarkaš - hrišćanske vrednosti

(Foto: mozzart sport)

Zašto su neki ljudi duboko religiozni, dok drugi ne veruju u boga; zbog čega pojedini vernici imaju izrazito emotivna religiozna iskustva, dok drugi religiju doživljavaju kao trivijalnu naviku; zašto nekima religija pomaže da se osećaju zaštićeno i utešeno, a drugi su preplavljeni krivicom i samoosuđivanjem… Odgovore na ta pitanja, i još mnoga druga, veoma je teško naći budući da je toliko različitih religioznih iskustava koliko i religioznih ljudi. Razgovor s Dejanom Tomaševićem na tu temu pokazao je da u njegovom slučaju religija predstavlja najdublju težnju

Kako red i profesionalnost nalažu, a u skladu sa idejom rubrike, prilikom dogovora sa sagovornicima uvek upitamo da li bi želeli da razgovaraju o nečemu posebnom. Nismo napravili izuzetak ni s Dejanom Tomaševićem, srpskim proslavljenim košarkašem. Vera, duhovnost, pravosljavlje – to je bio izbor nekadašnjeg asa Crvene zvezde, Partizana, Taukeramike, Panatinaikosa…

Nismo imali ništa protiv, pogotovo zato što je razgovor pao na svetog Jovana. Sačekali smo Dejana ispred Saborne crkve u Beogradu, bio je tog jutra na liturgiji u manastiru Slanci. Čim smo se sastali ušli smo u Sabornu crkvu, zatim obišli ulice oko Patrijaršije, da bismo dobro raspoloženi, ali i prilično smrznuti, izabrali najstariju srpsku kafanu, "Znak pitanja", da se ugrejemo i popijemo kaficu. Onda je krenula dejanova priča…

- Kao prvo, hteo bih da istaknem da sam Srbin i da sam odgajan u tom duhu. Roditelji nisu insistirali toliko na veri koliko na patrijahalnom vaspitanju, trudili su se da me nauče da cenim prave vrednosti. Red i poštenje. Crkvu sam upoznao kad sam bio mali, pre svega zahvaljujući dedi Danilu iz sela Takova kod Gornjeg Milanovca. Ne sećam se kad sam bio prvi put… Često smo se pričešćivali u selu i postili, ali tada nisam shvatao suštinu odnosa prema veri.

Imao je Dejan u jednom trenutku karijere ozbiljnu povredu, zbog koje je morao na operaciju leđa. Ta nesrećna situacija dogodila se početkom 2008. godine, kad je igrao za Panatinaikos. Izreka nekog pametnog čoveka da zdrav ima mnogo toga na umu, a bolestan samo jedno – da ozdravi, motala mu se tada često po glavi. Razmišljao je češće i ozbiljnije nego do tada o životu, a negde u to vreme dogodilo mu se i prijateljstvo koje je uticalo da se istinski posveti veri.

(Foto: mozzart sport)

- Sreo sam Dragana Selakovića, preko kog sam upoznao mnogo velikih duhovnika u Srbiji i video obilje lepih manastira. Dragan je fizioterapeut iz Bajine Bašte, uspostavili smo kontakt zahvaljujući nekadašnjem fudbaleru Olimpijakosa Predragu Đorđeviću. Posle operacije javio sam se Draganu, a period rehabilitacije koji je trebalo da traje pet-šest meseci bio je gotov za tri sedmice. Bio sam spreman za košarku za vrlo kratko vreme, na opšte čuđenje mnogih.

Tomašević se tada okrenuo veri na zreliji način.

- Naš narod je na žalost izgubio pojam pravih vrednosti. Eto, klasičan primer da većina ne zna kako se slavi slava. Stvara se neki pir, gozba… Suština slave je nešto sasvim drugo, što sam shvatio u poslednjih nekoliko godina. Mora da se oda počast svetitelju, koji je zaštitnik tvog doma i porodice, uz prisustvo bliskih ljudi. Lepo je kad se pozovu prijatelji, kumovi... Ali nikako na gozbu i pir. Biti hrišćanin i pravoslavac je nešto uzvišenije. Moja slava je sveti Stefan, još je obeležavam kod roditelja, a i sad sam u prilici da posle dugo vremena u to doba godine budem u Srbiji.

Dejan se trudi da u tom duhu vaspitava decu. Post, pričešćivanje i odlazak na liturgiju su za nekada istaknutog reprezentativca obavezni. Ističe da se tako trudi da postane bolji čovek i Srbin..

- I ranije sam postio, ali sam kao sportista nalazio neko opravdanje da to ne činim baš uvek. Nisam shvatao suštinu. Post nije maltretiranje, istinski pravoslavac posti svaku sredu, petak i na sva četiri posta. Živi hrišćanski i pričešćuje se. Post pruža dodatnu snagu i energiju, mnogo utakmica tokom posta odigrao sam na visokom nivou. Nisam teolog da bih ulazio u dubinu svega toga, ali shvatam da je to bitan segment mog života i života moje porodice. Posti i najmlađi sin, u aprilu će imati šest godina. Postiti je nešto zaista lepo, a pričešćivati se - nešto najuzvišenije. Najbanalniji primer je radost vaskrsa. Posle sedam nedelja i pričešćivanja vratiš se kući i tucaš se s jajima. Posle prvog našeg porodičnog velikog posta ni sam nisam mogao da izbrojim koliko smo ih pojeli. Tako je i sa ostalim namirnicama kojih se uželiš, pa ih i više ceniš.

Manastir Slanci nije samo posetio samo tog jutra, tamo je, kaže, svake sedmice na liturgiji.

- Tamo dolazi mnogo pobožnog naroda. Upoznao sam tamošnje monahe i igumana, imamo odličan odnos i volim da odem u Slance. Bio sam i u Hilandaru na Svetoj gori. Smatram da bi svaki Srbin morao da ode tamo. Nema žena, automobila, struje… Vratiš se nekoliko vekova unazad i osetiš duhovno bogatstvo. Na mene je jak utisak ostavio i manastir Ćirilovac, posvećen Ćirilu i Metodiju. Tamo je i moj duhovnik ,otac Joijl, zahvaljujući kome sam između ostalog shvatio lepotu pravoslavlja.

(Foto: mozzart sport)

Dejanovo okruženje na različite načine posmatraju njegovu posvećenost veri. Neko razume, a neko opet ne.

- Ne želim nikog da opterećujem. Trudim se jedino da prenesem deo onoga što sam naučio. Živa reč je nešto najlepše. Mnogo mojih prijatelja upoznalo je pravoslavlje i prišlo crkvi. Postali su zaista istinski vernici. Najprostije rečeno, u nekim osnovnim načelima, čovek mora da bude svestan da smo božji ljudi, da nas je stvorio Gospod i da nismo nastali od majmuna. Da verujemo da je Gospod Isus Hristos došao na zemlju i ličnom žrtvom otkupio sve naše grehove. Onaj ko veruje trebalo bi da se trudi da živi hrišćanski, da redovno ide u crkvu, na liturgiju, da ako je u mogućnosti posti sredom, kad je Juda izdao Gospoda, i petkom, na dan kad je Gospod razapet. I trebalo bi da se ispoveda, jer svako od nas čini grehove. Vera može u suštini da se svede na dve osnovne zapovesti: da se voli Gospod bog više nego bilo ko i da ljubimo bližnjega svoga kao samog sebe. Pravoslavac treba da se trudi da svojim delima to pokaže, ne rečima, a pravoslavlje znači verovanje u besmrtnost duše, da se umiranjem tela ne završava život, nego da je to usputna stanica gde kupujemo kartu za raj.

Dejan naročito ističe da bi uzori trebalo da nam budu sveti Sava i sveti Simeon, kao i pokojni patrijarh Pavle. Imao je priliku da ga upozna 1996. godine u Čikagu. Taj susret nikad neće zaboraviti.

- Bili smo u Atlanti na Olimpijskih igrama. Pre odlaska igrali smo prijateljske utakmice, jednu i u Čikagu. Upravo je tada došao patrijarh Pavle, imao je zakazanu operaciju očiju. Upoznali smo ga u jednoj crkvici i svako je dobio blagoslov.Ta ljubav, skromnost i duhovnost ostaje za ceo život.

Iako smog a pitali, Dejan nije želeo ni jednog momenta da govori o tome da li i na koji način pomaže crkvu i koliko čini za veru. Samo je potvrdno klimnuo glavom. Pri tom je naglasio da žali što nema više poznatijih i viđenijih ljudi koji bi govorili o značaju pravoslavlja.

- Malo su nam ohladnela srca… Sigurno da ima pozvanijih od mene koji bi govorili na temu vere, jer sam ja pre svega zadužen za staranje o mojoj porodici i za to ću odgovarati. Tako sam se, recimo, spoznajući pravoslavlje odrekao cigareta, kao i moja supruga. Nije mi bilo teško da ih se odreknem. Pročitao sam divnu knjigu "Poročne bolesti", auto rte knjige mi je kasnije postao i kum. Bio sam pušač tri godine, a i jedna je previše.

izvor :