Božidar Laganin, direktor Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza SIEPA - Lovac na novac

Brak bi toplo preporučio.

Otkad se oženio, pre devet meseci, oseća se sigurnije, stabilnije, nema više besmislenih rasprava, tumačenja izjava i svega onog što je za veze, ali ne i za brak, uobičajeno.

„Prosto, lepo vam je“, kaže novopečeni mladoženja i direktor Božidar Laganin. Iako pobornik braka, tradiciju ne prihvata potpuno. Nerviraju ga, naime, običaji i s tim u vezi očekivanja porodice. Zato je sa venčanja „izbacio“ sve što se inače sreće na tom veselju. Za početak, centralni sto sa ikebanom, veliku tortu s vatrometima i mikrofon, bez kog je u Srbiji teško zamisliti slavlje. Zbog brojne porodice razmišljao je sa svojom tadašnjom devojkom Marijom o tome da se venčaju i rođacima samo pošalju fotografije.

„Onda smo shvatili da će nam se to obiti o glavu. Da nismo organizovali venčanje, to bi uradili roditelji. Što je pogubnija opcija“, kaže on. Odlučili su da za društvo naprave žurku, a starije počaste ručkom u restoranu, s muzikom na uvo. Rezovi spiska zvanica su, kaže Laganin, bili bolni, ali oni koji su došli, misli, bili su zadovoljni.

Deviza u vezi s decom mu je “što više to bolje”.

“Srbija treba da se otvori na dva fronta. U školskoj klupi, jer je edukacija neophodna i dobrodošla, a postoji i potencijal jer mnogi naši ljudi kada odu u inostranstvo postižu odlične rezultate. Drugi, nazovifront, jeste u krevetu. Znamo kakva nam je demografska slika”, objašnjava on.

Zato mu ne bi smetalo da ima jedan fudbalski tim, mada nije vatreni navijač, ali opet voli taj sport. Favorit na Svetskom prvenstvu mu je Argentina, više zbog igrača nego selektora Maradone. Kada je Srbija pobedila Nemačku bio je srećan. Namestilo se da baš posle utakmice putuje u Štutgart na sajam, pa su predstavnici agencije SIEPA s većim ponosom i sigurnošću razgovarali sa ekonomski superiornim Nemcima.

Jedan je od brojnih gledalaca kojeg vuvuzele nerviraju. Njega još više pošto je završio nižu muzičku školu, klavirsku harmoniku. Zvuk tog čudnog instrumenta je, kaže Laganin, prava kakofonija.

Više od vuvuzela mu prija haus-muzika, mada nije fan elektronike, voli da ode na Exit, bio je prošle nedelje na svirci Massive Attacka, a najbolje se proveo na prvom koncertu grupe Stereo MC’s, u Pioniru. U kafanu može samo s bliskim prijateljima, a kad je već tamo onda rado naruči “Neznanku”.

Nekad je iz rodnog Livna, gradića na tromeđi Bosne, Hercegovine i Hrvatske, odlazio u Split da kupi ploču Pink Floyda, a tih godina je slušao i domaću scenu, Azru, EKV i s drugarima starijeg brata, u bendu Krug, na klavijaturama pokušavao da “skine” omiljene stvari.

Dolazak u metropolu

Onda su im se putevi razišli. Zbog rata je 1991. s porodicom morao da napusti Livno i zaputi se u Beograd. Tad je imao 15 godina. Potisnuo je sva ružna dešavanja, strah od odlaska u nepoznato i zapamtio samo srećno detinjstvo u malom gradu u kom se sve do te godine osećao bezbedno i letnje mesece provedene mahom na plaži u ne tako dalekim primorskim mestima.

“U prirodi čoveka je da ružne stvari potiskuje. Sada na Livno nemam ni pozitivnu ni negativnu reakciju. Ravnodušan sam. Verovatno i zbog toga što je prošlo 20 godina otkad sam otišao. To što nam se desilo je opomena za buduća vremena”, kaže on.

Olakšavajuća okolnost na toj velikoj životnoj prekretnici je bila, kako kaže, što bi svakako promenio društvo jer je bio na prelazu iz osnovne u srednju školu.

“Promena je, ipak, bila ogromna jer smo došli iz male sredine u metropolu. Nije bilo jednostavno. Bio sam jedini ‘stranac’ u odeljenju, u IV beogradskoj gimnaziji, pored sina angolskog ambasadora”, kaže on i dodaje da se, ipak, brzo asimilovao i da nije doživeo nijednu neprijatnost u tom periodu izazvanu time što je “došljak”.

I danas su mu, iako, je posle upisao Ekonomski fakultet, najbolji prijatelji upravo iz gimnazijskih dana.

Prve poslovne korake je napravio u privatnoj firmi za transport i trgovinu u vlasništvu oca, ali nije nastavio porodičnu tradiciju, taj posao ga nije privlačio i potražio je drugo radno mesto. Dan kad ga je našao bio je, prema njegovom mišljenju, predodređen za to jer su mu u isto vreme stigle dve ponude, jedna od SIEPA, druga od banke u kojoj je mogao da bude kreditni analitičar. Opredelio se za državnu instituciju zbog, kako kaže, mogućnosti da napreduje, uči, komunicira s brojnim kompanijama.

“U to vreme, 2004, bio je izazov dobiti posao u SIEPA”, ističe on i dodaje da ta institucija nikada nije bila “klasična administracija”.

Privremeno je napustio to radno mesto, postao savetnik ministra za telekomunikacije, zatim državni sekretar. Baš u tom ministarstvu upoznao je suprugu.

Zahvaljujući poslu u ustanovi čiji je osnovni cilj da promoviše investicije, kom se ponovo vratio, dosta je putovao. Sviđaju mu se mnogi nemački gradovi, Prag takođe, a Japan je, kad je došao iz te zemlje, okarakterisao kao paralelni svet, pre svega zbog infrastrukture, autoputeva na pet nivoa, fantastičnih vozova.

Nedavno je postao direktor, možda u najnezgodnijem trenutku, kad su strane investicije u Srbiji gotovo presušile. Ne plaši se neuspeha jer, kako kaže, danas su ispunjeni brojni preduslovi da bi uopšte došli investitori i to ga ohrabruje.

“Ne mogu da utičem na finansijsku krizu, niti ljudi koji rade sa mnom, ali možemo da radimo najbolje što umemo. Hoću da verujem da ćemo i u ovom vremenu postići dobre rezultate”, kaže on.

napomena : poziv na pretplatu na - www.emaportal.rs