Oplenački san - Toskana u Šumadiji

– Znam ja veoma dobro šta je Toskana. Dane i nedelje sam provodio u njenim "džepovima", gledao, učio, razgovarao, probao, mirisao, pa i zavideo. I kada sam se posle jednog od očaravajućih boravaka vratio kući, mojoj šumadijskoj lepoti i pitomini, pomislih – što se i mi ne bismo potrudili da recept Toskane prenesemo u naš kraj. I evo, polako, ali uporno ja i još nekoliko zanesenjaka pokušavamo da taj naš "kamen" izguramo na vrh Oplenca ili Venčaca s koga će jednog dana pući pogled na stotine hektara vinograda, podrume bogate vrhunskim vinima, na male restorane, hotele i pansione, voćnjake… Zelenilo koje Toskana nema- priča i budan sniva vlasnik vinarije "Aleksandrović", Božidar Aleksandrović, u selu Vinča, šest kilometara od Topole prema Rudniku.

Ne moramo ništa da izmišljamo. Treba samo prekopirati ono u čemu su ljudi pre nas uspeli. I to ne tako davno. Do pre tridesetak godina u Toskani se nije mogao naći čovek koji govori engleski. Voda im je bila skuplja od vina. Vinogradi i prostrane seoske kuće – zapušteni. A onda su došli ljudi sa idejom i sve preokrenuli. S njima je došao i novac, a s parama znanje, tehnologija, marketing… Ostalo je već legenda, priča Aleksandrović i opet priču vraća na Toskanu, ali na onaj njen mali, vinogradarski deo smešten oko gradića kao što su Montalćino ili Montepulćano. Taj pastoralni ambijent, iscrtan mekim pejzažima i ispunjen mirom prirode, na mnogo načina može se prepoznati i u našoj Šumadiji. Naročito u oplenačkom vinogorju. Istorijska patina i duh ne tako davnih vremena, kojima odišu toskanski gradići, mogu se osetiti i u Topoli, na Oplencu ili u ustaničkom Orašcu, pa i Aranđelovcu. Ali, puno toga nam fali.

Nedostaju nam, nastavlja naš sagovornik, pre svega – vinogradi kojima su okićene toskanske padine, pretvarajući je u zemlju vina. Nerazvijeni su nam svest i kultura o autentičnoj gastronomiji, koja čini izuzetno značajan deo savremene turističke ponude. Nemamo razvijenu proizvodnju takvih, tipičnih proizvoda, koji čine ono što Francuzi zovu "Cuisine du Terroir" – kuhinja podneblja. Imamo drumske kafane i mehane, ali to nije ono što nam treba. Nedostaju nam mali šumadijski restorani i u njeno zelenilo ušuškani hoteli, kakve možete videti u gotovo svakom toskanskom selu, sa 20 do 30 soba, odnosno od 50 do 60 kreveta.

– Bude me svaki put sramota kada punom autobusu gostiju moram da objašnjavam kako u našem kraju nemaju gde da konače, a još više mi je muka kada im kažem da ne postoji nijedan restoran s nacionalnim jelima koja bi pratila odgovarajuća vina. Topolu godišnje poseti više od 300.000 turista. Zadrže se koji sat u razgledanju istorijskih znamenitosti i – odu. Vrlo često i bez ikakvog suvenira. Znamo, dakle, sve šta fali, ali nam uprkos svemu nedostaju volja i entuzijazam da stvari pokrenemo u boljem smeru- uverava Aleksandrović i dodaje da se s razvojem vinogradarstva, vinarstva, turizma, hotelijerstva, voćarstva… samo u ovom delu Šumadije može osigurati dobar i plaćen posao bar za 100.000 ljudi.

Da se, ipak, ne kreće od nulesvedoči i činjenica da u oplenačkom vinogorju trenutno postoje tri vinarije, a pripremaju se hektari za još četiri. I svaka od njih,na svoj način, već razvija koncept za koji se Aleksandrović zalaže. To je proizvodnja autentičnih vina. Vina podneblja, razvoj vinskog turizma u našim vinogradima i podrumima, koje već sada godišnje poseti više od 20.000 ljudi.

Da ova šumadijska priča nije samo puka želja svedoče i obnovljeni "Kraljevi (Karađorđevića) podrumi" sa realnom perspektivom da uskoro bude zasađeno svih 100 hektara pod vinogradima, koji su početkom 20. veka činili najmoderniju vinariju u jugoistočnoj Evropi. Podrum "Vrbica" upravo završava velelepni vinogradarsko-vinarski kompleks, sačinjen od vinarije, apartmana, restorana, sportskih terena i svih ostalih sadržaja, koje zahteva savremeni turista.

Niko ne može da nas spreči da to područje, na svega sat vremena vožnje od Beograda, ne postane našamala, "srpska Toskana" – bogato, uzbudljivo i jedinstveno vinogorje. Drugačije od svih koje poznaje Evropa, a to već nije malo, smatra Aleksandrović.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 21.03.2010.)