Srbija daje 100 mil EUR za uvoz ranog povrća - Domaći ratari gube trku sa konkurencijom

I pored duge baštovanske tradicije u kojoj prednjači paradajz, povrtari u Srbiji poslednjih godina doživljavaju potpuni neuspeh. Ne mogu da pokriju troškove proizvodnje, nemaju plasman, čak uništavaju svoju robu.

– I u čačanskom kraju, koji je decenijama slovio za centar baštovanstva, proizvodnja paradajza pada, i nastaviće da pada. Taj posao iziskuje visoke troškove, posebno u zaštićenom prostoru, veliko je učešće živog rada, a prodajne cene su neprihvatljive, pa su dve prethodne godine uzastopno baštovani iz Trbušana, Preljine i Trnave radili na svoju štetu – kaže za "Politiku" Radoš Pavlović, redovni profesor Agronomskog fakulteta u Čačku, i jedan od naših vodećih stručnjaka u ovoj oblasti.

On navodi da Srbija svake godine daje ogroman novac, čak 100 mil EUR, za uvoz povrća, posebno ranog, i tu utakmicu domaći ratari, obrađujući bašte i plastenike na stari način, više ne mogu da podnesu.

– Ranik, najviše paradajz, uvozi se iz Makedonije i priobalnog dela Albanije i Grčke, a već je usledio novi pritisak ponuđača iz Turske, koja je najveći proizvođač povrća na Mediteranu. Taj pritisak će rasti zbog toga što je Turcima zabranjen izvoz na veliko rusko tržište, pa moraju da traže druga, a inače imaju odličnu klimu i niže troškove.

Profesor objašnjava da i Srbija poseduje dobre preduslove za uzgajanje paradajza.

– U našoj državi postoji čak oko 300 geotermalnih izvora, najviše u Mačvi. Međutim, grejanje je uvedeno u samo 40 velikih plastenika u Srbiji. Umesto toga, plastenička proizvodnja uspostavlja se uglavnom u neuslovnim objektima i to, dabome, uvećava troškove, a srpska država je jedna od retkih koja ne pomaže podizanje savremenih plastenika sa zagrevanjem, kako bi ti isporučioci mogli ranije da se pojave na tržištu. Zato i u narednim godinama ova proizvodnja velikom broju odgajivača neće donositi dobit.

Srpski centri za uzgoj paradajza su okolina Leskovca, Kruševca i Smedereva i tu se ustalio niz naprednih ratara. Oni su posao razvili toliko da ne smeju da dozvole greške, čak i rasad uvoze iz okolnih zemalja. U Mađarskoj i Grčkoj postoje specijalizovani prostori za uzgoj rasada, a ni cena nije neprihvatljiva – 40 do 50 centi za biljku u čaši, dakle za zaštićenim korenom, isporučenu u Srbiji.

– Srpski ratari gaje obično oko 30.000 odraslih biljaka paradajza po hektaru i beleže niske prinose, u proseku manje od 10.000 kilograma, u koji se utapaju i veliki plastenici sa svojim prinosima od stotinu tona. Smatra se da pod punom tehnologijom u plasteniku jedna biljka košta 1,5 evra, što znači da je četiri ili pet kilograma ploda potrebno samo za pokriće uloženih sredstava. A u baštenskom načinu gajenja na otvorenom prinosi su neuporedivo manji od toga, i zato nema dobiti. Povrh svega, koristi se i nedovoljno pouzdan rasad, proizveden u objektima koji ne ispunjavaju osnovne uslove.

Stvaranjem domaćih, hibridnih sorti paradajza bave se selekcione kuće u Novom Sadu, Smederevskoj Palanci i Velikoj Plani, ali Pavlović ističe da se veliki proizvođači ovog voća oslanjaju na inostrano hibridno seme.

Poreklom je iz Holandije, Izraela, SAD, Francuske… Pod naletom svih tih hibrida kojima su osnovne odlike visoki prinosi, kvalitet i čvrstoća ploda i senzorne karakteristike, domaća selekcija nažalost izgubila je trku. Svi komercijalni proizvođači uglavnom uzimaju te inostrane hibride koji su preplavili našu zemlju. Zato proizvođači u baštenskom načinu gajenja kažu da u ponudi rasada nema više onog popularnog jabučara, starinskog paradajza. Ili, što bismo mi u Čačku rekli, nema više "trbušanskog" paradajza, po kome je to selo nekad bilo poznato u čitavoj Srbiji.

Vegetacioni period ove biljke, od nicanja do prvog roda, traje od 110 do 120 dana, i u skoro svakom je potrebno posvetiti pažnju i rad svojoj bašti. To je jedan uslov za dobit u proizvodnji paradajza, ali ne jedini.

– Ako se na 30.000 biljaka dobije samo 10.000 kilograma paradajza, odnosno 333 grama po biljci, onda je to uglavnom bačen novac. Zbog toga, naši proizvođači moraju da se uključe u trku za neuporedivo veće prinose, a ona se trči tako što će iz dana u dan usavršavati tehnologiju gajenja, poštujući nauku. To je dobar, i jedini recept – objašnjava profesor Radoš Pavlović.