Kvalitet u prevođenju - Srpski rulet

Evo kako to funkcioniše. Javna institucija raspiše tender za usluge prevođenja, procenjena vrednost ugovora je 3 miliona dinara. Ne žele da se zamaraju sa dva ugovora, pa stave usmeno i pisano prevođenje zajedno u jednu partiju. U suštini, njima uglavnom nikada i ne zatreba usmeni prevodilac, jer svi oni govore engleski jezik, kao i stranci sa kojima dolaze u kontakt. Međutim, pošto su oprezni, ipak žele da imaju i tu mogućnost. Iskustveno, u poslednje 3 godine, udeo pisanog prevođenja u ugovorima je skoro uvek bio 100%.

U konkursnoj dokumentaciji, ovo bi trebalo da bude objašnjeno u delu tehničkih specifikacija, u skladu sa članom 70. Zakona o javnim nabavkama. Pošto službenici koji su zaduženi za izradu konkursne dokumentacije nisu stručnjaci u oblasti javnih nabavki, oni to ne napišu.

Dalje, da bi bili u skladu sa članom 84, kriterijumi za izbor najpovoljnije ponude treba da budu vrednovani u skladu sa opisom koji bi trebalo da je deo konkursne dokumentacije. Ali pošto opisa nema, ni kriterijumi nisu ono što treba da budu. Umesto toga, autori konkursne razmišljaju ovako – "ako uopšte stavimo usmeno prevođenje, bolje je da to deluje ozbiljno, hajde da mu dodelimo 20 pondera, a ostalih 80 neka ide na pisano prevođenje."

Firma A, koju vodi Ana, daje uobičajenu tržišnu cenu: 4.500 dinara po satu usmenog prevođenja, 1.200 dinara po prevodilačkoj strani. Za tu cenu ona može da angažuje dobre usmene i pisane prevodioce, i da angažuje drugog prevodioca da uradi jezičku redakturu teksta pre nego što ga pošalje klijentu. Ona može da pokrije svoje fiksne troškove kao što su računari, sistemi za upravljanje dokumentima, sertifikacija prema ISO standradu, plata projekt menadžera i naravno porez (ona poslije u legalnim tokovima), licence za prevodilačke softvere i slično, i možda čak i da nešto (vrlo) malo zaradi. Klijent može da očekuje 2.500 strana prevoda dobrog kvaliteta za svojih 3 miliona dinara.

Bojana iz firme B zna da ovom klijentu nikada neće zatrebati usmeni prevodilac. Zato ona daje 0 dinara za usmeno prevođenje i 1.500 dinara za pisano. Sa ovim cenama, klijent može da očekuje samo 2.000 prevedenih strana.

U fazi stručne ocene ponuda, Ana dobija 80 pondera: 0/3500 od 20 pondera, plus svih 80 za nižu cenu pisanog prevođenja. Bojana dobija 20 pondera za najnižu cenu usmenog prevođenja i 64 za pisano: 1.200/1.500 od 80 pondera.

Bojana je pobednik sa 84 pondera naspram 80, a poreski obveznik je na gubitku.

Na sledećem tenderu Ana ne dozvoljava da je opet prevare. I ona stavlja nula dinara za usmeno prevođenje – prinuđena je na to. Ali, gle čuda, ovaj klijent je upravo sklopio veliki ugovor sa Izraelcima, ali je propustio da to navede u tehničkim specifikacijama. Ana je primorana da obezbedi usmene prevodioce za hebrejski za nekoliko konferencija – i sve to besplatno. A onda se klijent pita zašto Ana u roku od godinu dana proglašava bankrot.

Mislite da je ovo fikcija? Ne, to je svet nabavki u oblasti prevođenja u Srbiji. Većina tendera je mnogo složenija od našeg primera, ali skoro svi sadrže elemente ove igre. To urušava tržište, podstiče beskrupulozne igrače, diskriminise kompanije koje posteno posluju i kojima je kvalitet usluge vazan, i uopšte ne ide u korist srpskom poreskom obvezniku, koji na kraju plaća ceh.

Više o ovoj temi možete pročitati na sajtu UPPS. Ukazujući na najčešće greške u izradi konkursne dokumentacije, nadamo se da možemo da pomognemo da se izbegne njihovo ponavljanje. To je u zajedničkom interesu naručilaca i prevodilačkih firmi. Poništeni tenderi koštaju i vremena i novca, a rezultati loših tendera ne donose poreskim obveznicima dobar kvalitet za njihov teško zarađeni novac.

Autor teksta je David Lythhgoe, direktor "Halifax Consulting" i predsednik UPPS-a.